Ствари које не раде

Лавови и разумевање

Поправне институције

Растегљива љубав

Пластика

Ћорава посла

Тупе маказе

Довитљивост-невидљивост

Очишћење од греха

Огледало у лифту

Тамна материја

Shine on you crazy diamond

Одлучно изгледаш

Пашће ти жар

Улегнуће-улубљење

Изненадно и немилосрдно

Савршено

Испуњава душу као дим

А нема ожиљака

Трагова

Времена, исцељења

А сам Бог зна

Да у Њега нема

Раздвајања

Ствари које раде

Беле и црне типке

Промене у облаку

Трава и деца

Тврдокрилац полеће

Од-до време

Пуна чаша, ознојена

Прекид везе

Тишина пред олују

Капци трепћу

Dear Ezra, Cummings to Pound

а што се тиче неизбежног иинглиишког

неможења тискања гђице сисице:

што јој не би удесили па „пичкицу“

штампали ко пи-кицу

или пи*кицу

или,акје баш дот'га, само „*“

а на дну странице „*цензурисано“?#

(април 1938)

Омарова вртешка

Да те крстим у муљу

Гаће да ти напуним

Шалитром

И да ти скршим врат

У таласу ораница

Међу мртвим магарцима?

Силуета му на сунцу

Рука – пешчана олуја

За златом не трчи

Кречи у бездан

А где је интелигенција?

Деца у санкама

Броје власи

Тела у памуку

Газе у пару

И у измаглици титрају

Пишу, телекрани

Да су добро!

Златни часовник

И укрштеница

Симболични чекрци

У Пенсаколи

Или на Монмартру

Где љуште логику захтевну

И логику поричајну

У маргини, у јеловнику

А тебе, Милостива

Ујешће за срце

Пријатељи стари!

Капљу сузе у блато...

Људи ваде огледала

И бљешти рат

Небески тромбон

Мозгови у мочи

Укусни су!

Клешта rostfrei

Вечера за двоје

Не бих да опонирам

Кад донесу печену

Месину

И мљацкам ти у лице

Радич и буђолу

А мирисну водицу-ружину латицу

Штрцнем

У салвету

Псина

Лешине

Заударају на

Творове

Покрети у тами

И бич ће пасти

У тела псина

А зуби-костур

И дрва укаљана

Дојке меса лију

Бројање ће престати

Трагови кроз лаву

До увора у стену

И немушти минерали

У таму пиролита

Фазна историја

Месо идеје

Жваће море

Тамјана

Синај-гора

Пасјалучи

Пред њим жбун

Купина на уснама

Математика

Као и сваки други језик:

Исказује глупости

И – лаже!

Докторски хаику

Смрт је болест

Живот је болест

Болница – лудница!

Хаику

Пас на улици

Убише га!

Нема господара...

Хаику

У оквиру сна

Тка се потка

Али рам се помера

Дрво живота

Сејачи знања

Затурише семе живота

А оно се искраде

За њима

Да им поквари

Род

Из једног у друго

Неухватљиво

Испарава

Затворило се у прстен

Усекло у прст

Као боја

И као бол

Као смрт

Која је име знања

А значи бесконачни

Пут

Буда рече

Градитељу мој!

Покисо сам!

Сад ћу да те спиздим

Једном засвагда!

Буда је био груб

Када је у питању закон...

Дрводеље је отерао из шуме

Забранио им да куцкају.

Ставио је тањир на главу

И јео – себе!

Огадило му се поприлично

Али је ипак све смазао.

Остао је да седи тако – празан!

Још увек је то догма

Која је досадна и

Некреативна

Па и ако је слика непокретна

Ипак се креће!

Из себе, покреће

Егзегеза

Али мајке су криве

Јер гледале би

Децу

У окриљу

Код мрава је обратно

Деца штите мајку

И њену производњу

Док, удари поплава

И сви се подаве!

Срећа је у лудилу

Али кратко траје

Сви су трезвени

И више но спонтани

Само ли ми падне шака

Тај

Који осмисли унутрашње

Органе

И њихове потребе:

Воду, ваздух и протеине

Мишљење и варење

А то је, наводно, Тај

По којем Је

Осим што га нема

Нећемо се гледати

Али ће певати

Мек и надувен

У нади

Јер ти не верује

А најгори су они

У симболичним слоганима

И неће да се скину

Чека их жена, њен задах

Која не пита

Трешње су сиве

Слике меркају

Гледаче

Што сјате се у роју

У ватри глинених

Тела

Позориште сенки

Храстов зајутрак

Лишће жваће и облизује се

Длачице и пужеве за доручак

Убрусе у супи

Ложе гранчице и топе слану

Суве цвасти и димљену кору

У годовима послужење

Сламчица нектара

Латицу да заките

Детлића

Јајашца од сове дивље

И крилца од детелине

Зунзаре се паре

На пању

Дамар-смола капала

Земља је гробље

Све је леш

Дрвеће је некрофилно

Ждеравци су некрофаги

Кувари су гробари

Зрна су нам рођаци

Зачињене лешине

У стомаку сахрањени

Бич је пао

Поклеко је дебељко

Придржо се

Кинуо

Срозо се у парку

Затетуро амаро

Поцепо колено

Нагазио пертлу

Заплако

Пауку је доста

Претворићу се у

Паукову нит

И с латицама у ноћ

С росом

Међу лабудове

И Ортове комете

И даље још

У плаве буре

Мутара-маглине

Лупа

Упалио се сомбреро

Од сламе, с рупама

Грбав и прљав

Гле! како лети низ ветар

Међу сандолине

И мачке по кеју

Димњака нема...

Трошење, дистрибуција енергије

Илустрација 3

Теорија електричног свемира претпоставља да је Сунце просто један од фокуса енергије наше галаксије, па и даље од тога. Дакле, звезда је нешто слично ефекту лупе која сажима зрачење у једну тачку. Проблем је, дакако, у теорији гравитационог свемира која једноставно не види овакву могућност – да је Сунце енергетска пројекција, а не дејством силе теже активирана маса честица. Уколико постоји таква свемирска лупа, где је она, како изгледа, како да је видимо? Је ли Сунчева корона део те лупе? Површина Сунца је загрејана до 6.000, а корона до 1-4.000.000, док су „пеге“ од 3-4.500 Келвина. Откуд толика разлика и где је извор те силне енергије која загрева корону? Зар није логично да је највиша температура у средишту Сунца, уколико се тамо заиста догађа фузија?

Поново о језику – и овде се јавља аналогија. Не мислим да аналогија доказује било шта, али је могуће да је узрок аналогије истоветни принцип. Свака структура је мрежа, систем дистрибуције жижних тачака, чворова мреже. Битна ствар за систем је да га „неко“ успоставља – неко у смислу делатног ума тј. принципа, а то успостављање је пројекција (представа). Дистрибуција енергије унутар система, тј. стварање/разарање самог система, јесте „кретање“ – принцип постојања у простору.

Ето нас сада код Спинозиних „божанских атрибута“ – мишљења и протежности.

Опажање је кретање, повезивање делова, „стварање“ представе. А деконструкција? Када дете растури играчку – да ли је то креативни или рушилачки чин? Може ли дете нешто да научи уколико прво не растави одређену (непознату) структуру? Дете жели да научи како то „нешто“ ради.

Песнички метод показује да може – али оно што се опажа, учи, приликом растављања неке структуре јесте принцип који је успоставља. Принцип је „чист“, непосредно уочљив и схватљив, он нема структуру, он је набој енергије – сила. Апстрактно.

Шта ово све значи? Да је Бог около, а не у средишту...

У поезији, свакако, Бог јесте около. Он „протиче“ кроз материју песме, истовремено је ствара и оставља иза себе. Централни стих у песми (на пример) свакако није Бог песме. Структура песме не настаје около најзначајније речи. Најзначајније речи постоје у идеологији, у политици, хијерархији – то су: владар, љубав, лепота – али та поезија ода и химни није истинска поезија, она је лажна, памфлет, фалсификат, превара, улагивање.

Вакуум

Оно што не видимо, дакле – не постоји!

А не видимо због онога што видимо.

Звучи апсурдно, али „апсурд“ је оно што видимо када видљиво доведемо у сумњу – распадање представе.

Сходно овоме настаје и наш однос према животу и смрти – смрт је оно што не видимо, па је према томе – „непостојање“ (што није добро)!

Премештање енергије врши се посредством структуре – заправо уништењем структуре, енергија се „пресељава“ (јавља или успоставља) наместо ње. За уништење структуре потребно је веома мало енергије, обична саботажа, превид – просто одбијање да се она „види“ (призна), јер гледање је „слеђење упутстава која организују виђено (склоп, сустав)“.

Једна је претпоставка да Сунце троши сопствену енергију, претходно акумулирану процесом акреције. Друга претпоставка је да оно прима енергију споља, из „галактичких центара моћи“ – моћних извора енергије као што су црне рупе или квазари. Уколико је ово друго случај, онда је у Сунцу на делу једна врста интелигенције која деконструише „прво виђење“. Да ли ова деконструкција заиста постоји и да ли може да се оствари на овакав начин? Да ли је просто чин заузимања става (чин одлуке, заправо) довољан да измени (космичке) пареметре и парадигму? Или је оно што се заиста мења само начин на који „видимо“? Уколико је ово друго случај, онда се уопште не ради о неким несхватљиво великим космичким енергијама, већ о минијатурним, људским квантима.

Уколико је материја описива системом степеновања (релативност), то би значило да је у обрнуто пропорционалном односу с енергијом, али је проблем у томе што енергија и материја немају исте атрибуте, него нестанак једних значи појаву других (који су у случају енергије „вакуум“ – нема их). Али ту ствари постају нелогичне, јер енергија, истина, нема атрибуте материје, међутим, има сопствене атрибуте, одн. силу, а у аналогији с људским спознајним системима њој припада атрибут – знања (know how)!

Филозофи и религијски филозофи често (обавезно) доспеју до тачке „појављивања“ или „пројављивања“ силе, тј. Бога. Материјализација енергије (Бога) квалификује се као „аватар“, „бог у телу“ – али ту долази до шизме – да ли је аватар извориште енергије (светог духа)? Он то јесте уколико је његов систем аутодеструктиван, уколико врши деконструкцију система у принципу. Пример за то је Исус, који своди постојећу хијерархију (друштвено-религијску) у једну тачку, која је чисти дух, то јест енергија (онострани и „безлични“, онај свет) – деконструисани систем-храм. Због тога Исус заиста страда у телу, а ускрсава у духу. Други пример је аватар бога Кришне из Бхагавад гите, који заговара аутодеструкцију јер је то заправо систем (дијалектика).

Видљивост овог процеса трансмутације није само у политичко-религијској сфери. Јер осим пророка и идеалиста, постоје и филозофи, уметници, магови и врагови, који енергију схватају као знање, али не као манипулативно, технолошко знање, него као знање принципа – реда и везе између ствари (Спиноза).

Не усуђујем се да тврдим да је знање облик енергије, пошто је енергија безоблична (нематеријална), али језику је својствено овакво именовање, па се јављају појмови као што су: аспект, атрибут, појавност, итд. Но, знање заиста има атрибуте енергије – оно је неопипљиво и дејствено.

Област знања пренебрегава историјске, просторно-временске одреднице. Знање не путује проводницима – оно је увек у једној, апстрактној тачки. Уметник, филозоф, човек, на тај начин ступа у додир с другима – ступањем у ту апстрактну тачку превазилази се форма аватара и задобија се знање које се дели (sharing, учествује) и које се дистрибуира супротно постојећем политичко-економским системом размене. У процесу размене енергија се премешта с једног места на друго, једно место се обогаћује а друго осиромашује (пирамидални банкарски систем, копирајт-патентни систем). Код учествовања, међутим, једино што се дешава јесте акумулација, а осиромашење (depletion) не постоји.

Процес историзације учинио је да се знање скоро у потпуности преведе у језик (уз часне изузетке), а језик је постао економско средство размене уз помоћ којег је знање редистрибуисано и тако за многе изгубљено. Уместо знања, испоручује се његов сурогат – минимално техничко знање, неопходно за преживљавање (заправо, човек као храна система „преживљава“) у постојећој схеми поделе рада. То је основна функција језика у тако организованом, цивилизованом, друштву. Језичке форме, традиционалне и локалне, систематски се преводе у „нову традицију“ (доба реформације, реформација језика, стварање нација и технолошке револуције, нове културе, нове религије, итд.), које су заправо – можемо се овде поиграти симболима – облика зачараног круга, уробороса, или двоструке спирале, која је динамички аспект круга пројектован на временску линију – те форме имају у највећој мери једну сврху: лишавање појединаца свеобухватног спознајног система, чиме се обезбеђује хијерерхијски поредак у друштву. Знање се парцијализује, највећи део знања се склања с видела и користи се искључиво технолошко или техничко знање, а апсолутно знање, познавање принципа се закључава у најтврђе благајне, као опасно и, заправо, „непотребно“. Непотребно, јер се њиме не може управљати робовима – напротив, оно би укинуло робовласнички (канибалистички) систем и било какву потребу или жељу за њим.

Језик, као и цивилизација која га је створила, нема за циљ да акумулира знање, односно енергију, већ напротив – да их троши (скрива) у што је могуће већој мери. То доводи до исцрпљивања ресурса, до потрошачког колапса. Позната је „лествица“ Кардашева, којом се напредност цивилизације мери потрошњом енергије. Мери се количина употребљиве енергије, односно енергије на располагању датој цивилизацији. Али, не каже се „произведене“ енергије! Пошто цивилизација, када „производи“ енергију заправо троши природне ресурсе. Ова замена теза је типична када је реч о сврси језика.

Економија је увек у највећој мери користила и производила несрећу, катастрофу, као средство за остваривање монопола (рат, фабриковане несреће и кризе), а у језику се то очитавало као пропагандни садржај, немилосрдно испирање мозга, и у рату и у миру на сличан начин, разјаривањем или успављивањем. Производња непријатеља, етикетирањем; производња будућности (јер садашњост „није довољно добра“), рекламирањем и рекетирањем. Језик се претвара у протокол, строго контролисан и непрекидно обнављан уз помоћ масовних средстава комуникације: раније религијско-идеолошким „учењима“, „правилима“, „законима“, а у модерна времена путем штампе и електронских медија – производњом булазни.

Оно што је неопходно за филозофирање – доколица – у потпуности је искључено из цивилизацијског распореда активности. Уместо тога, уведена је забава. Забава није спознајна активност, напротив, она служи да се ова не догоди – уместо тога производе се и обнављају осећања, којима је додељено место „најважније“ људске особине (хедонизам). Некада се још и могло чути како је радозналост и жеља да се учи најважнија особина људског рода, али данас су ти појмови (систематским радом) избачени из говорног језика и мишљења. Ако је геније по дефиницији онај који непрекидно учи, данашња цивилизација је свакако антигенијска. Подржава се „учење“ у оквиру строго контролисаног школског система који не дозвољава никакву иницијативу од стране ученика, а главна сврха таквог система јесте заглупљивање и онемогућавање порива да се учи. Условљавањем се код ученика изазива нарочита емоција гађења према учењу. Напредовање у личном образовању резервисано је само за оне који схвате да могу и сами да се образују, изван оквира образовног система. У кризним економским ситуацијама, када држава мора да смањује свој буџет, први који страдају су учитељи и наставници, као и дотиране културне установе.

Глобална манипулација – Други закон термодинамике

У свемиру постоје пулсари. Рецимо да су то генератори обртног поља силе. Шта је последица интеракције ових извора енергије? Већ на прву помисао јавља се аналогија с (тро- или вишедимензионалним) генератором наизменичне струје – а таква струја има особину да с лакоћом одржава свој напон на даљину. Последица дејства пулсара и сличних небеских тела која су извор енергије, лако се може замислити као извесна мрежа, структура, комплексно енергетско поље у којем дистрибуција енергије, као последице неизменичности, производи материју – која је тек појавни облик енергије, тј. енергетског поља.

Уколико је структура последица дејства једног или многих извора енергије, због чега своју пажњу, уместо на сложеност и специфичности структуре, не бисмо усмерили к самим изворима енергије? Ово се, такође, лако може превести у познату област тумачења феномена – психологију, која извесне, разнолике душевне форме (архетипове и покретаче) сматра изворима психичке реалности.

Проблем је, дакако, у томе што је енергија „невидљива“, она није видљив или опипљив саставни део представе. Представа се проглашава за „изолован систем“ али се онда, према (нетачном) Другом закону термодинамике, испоставља да у таквом систему долази неминовно до ентропије – равномерног распоређивања почетне, њему својствене енергије, чиме наступа топлотна смрт. Разлог за тврдњу да је овај закон нетачан је тај што у природи не постоје апсолутно изоловани системи. Грешка је такође и у томе што се у појму постојања подразумева линеарни проток времена, односно промена у временском низу догађања. Та промена одражава кретање, размењивање енергије у оквиру система, који се тако, иако је целина, дели у себи. Систем као целина не губи енергију, он само губи (према овом закону) способност кретања у себи – али ту је заправо реч о пројекцији система која прекрива субјект – сопство, сопствену суштину. Према Другом закону термодинамике, субјект (изоловани, дакле сингуларни систем) у себи садржи и кретање (живот) и престанак кретања (смрт). Закон је тако формулисан да у потпуности преводи ово дијалектичко јединство у линеарну пројекцију, која као да има апсолутни крај, и која уопште не изражава праву суштину ствари. Укратко, Закон се на једностран начин обраћа феноменолошкој трансформацији система и посматра је као одраз у огледалу – за смрт система се проглашава престанак кретања у њему самом – превиђајући чињеницу да му је изворно својство управо – јединство, целовитост, заједништво делова које је веће од њиховог збира. Систем је пре свега апстрактно цело, а као скуп делова, он је потрошан искључиво с обзиром на то нарочито својство да се у себи одражава као променљиво мноштво.

Други закон термодинамике изричито наглашава да укидање разлике у потенцијалу унутар самог система значи – смрт. При томе, смрт се замишља као скуп елемената између којих се не догађа размена, кретање енергетских пакета.

На који начин уметност прилази овом проблему? Уметничка пракса се бави апстрактним још од самих почетака, а упоредно с њом јавља се и поп-културна (фолклорна, традиционална) пракса намерно искривљеног и ограниченог психо-хабитата. Док је уметност белодана и непосредна у откривању узрока и последица, поп-култура је непрозирна и својим облицима скрива, чини невидљивим изворе енергије који омогућују постојање опипљивих појава, друштвених формација. Поп-култура у великој мери инсистира на затварању енергетских пуњења (набоја) у емотивна или идеолошка спремишта, одакле се касније могу црпети потребне, тј. жељене реакције.

Културни и друштвени системи управо дословце следе Други закон термодинамике. Они живе, па онда умиру, па поново бивају реанимирани, тј. реактивирани. У стварности постоји велики број система, који увек теже да сами постану (или постану део) неког свеобухватног, тј. изолованог система. При томе, један систем позамљује другом неопходну енергију (outsourcing).

У цивилизацијској, друштвено-политичкој стварности, outsourcing (измештање – потенцијала, ресурса, производних капацитета, енергетских, идеолошких, итд.), који се такође назива и изградња нација (nation building) представља непосредну манипулацију „изолованим“ системима, заправо производњу ентропије преусмеравањем пакета енергије.

Производња ентропије (економска криза) има за циљ обезбеђивање неопходне разлике у потенцијалу, како би се одржала „размена“ енергије, односно њено премештање с „топлог“ према „хладном“, чиме се одлаже општа „смрт“. Цивилизација, као глобални систем, мора да опстане, али то никако не значи паралелни, истовремени развој и „напредовање“ свих њених делова, држава, региона, итд. Управо је циљ глобалне цивилизације да се то спречи. Престанак размене између делова значио би укидање цивилизације, односно смрт система размене.

Илустрација 1

Отуд имамо дешавања као што је (овога тренутка, 2010) велики уплив илегалних имиграната из Мексика и других региона у САД, чиме се обара цена рада, односно снижава „топлотни потенцијал“ на том месту, како би се одржао напон неопходан за функционисање система. Овде, разуме се, треба уочити да је један део система (сиротиња раја) канибализован како би се „систем“ сачувао, а „систем“ је само део (врх) свеопштег система. Извор енергије за такав систем је управо деконструкција општег система. Дакле, „топлотна смрт“ важи само за онај део система који бива жртвован.

Илустрација 2

Пре неки дан (јун 2010) објављено је у светским медијима да у Авганистану постоје залихе минерала вредности једног трилиона долара. Истовремено, наговештава се скоро повлачење америчких интервенционистичких снага, које се тамо, наводно, боре против Талибана и Ал-Каиде. Истовремено, завршена је и пруга која из Авганистана води у Узбекистан:

“... and the troops will leave Afgha ... after they build the railroads ... to haul the minerals ... to the cheap labor ... in Uzbekistan ... which is 77 klicks northistan ... just across the friendship bridge ...” (Reinhardt, 17. jun 2010, http://www.enterprisecorruption.com/)

Сећамо се, америчка инвазија Авганистана догодила се након рушења торњева Светског трговинског центра у Њујорку, 11. септембра 2001. године. Тада је почело измештање америчке индустрије у Кину, Русију, Бразил... Године 2008, у септембру, започиње глобална рецесија и велико измештање „фиктивног“ новца, тзв. bailout у финансијске институције, које су пропале због пирамидалног система који се превише надувао. Те су банке оглашене „сувише великим да би могле да пропадну“, па их је ваљало „спасити“. Покривање ових огромних трошкова пало је на грађане, уведене су нове таксе, нови закони (здравствена реформа) којима се уништава средњи сталеж – све то с циљем да се енергетски пакет прераспореди како би се одржао неопходан напон у систему. Придодајмо овоме и несрећу у Мексичком заливу, огромно изливање нафте које до сада (17. јун 2010) није заустављено, а чије последице није могуће израчунати. Голфска струја, која загрева северну полулопту потиче управо из Мексичког залива (Gulf of Mexico), и њено уништење би лако могло да изазове ново ледено доба.

Оно што овде видимо као „појавно“ многи виде као последицу велике завере (скривено) – намерно изазивање катастрофа – disaster capitalism (Serbsta, member, ATS forum). Катастрофа се изазива како би се створио вакуум, који обезбеђује разлику у потенцијалу... Или, ако ћемо право, вакуум јесте деконструисан систем – тојест – енергија.

„Највише добро“ – „Велики Брат“ - „Крематоријум“

Способност да се зна није неки агрегат, склоп делова (као, рецимо – рачунар). Истина је да склоп (систем) ради, али он не зна шта ради.

Исказ „спознај себе“ многе ће збунити, али кључ разумевања је овде и описан. Спознаја спознаје себе као (оно) спознајно. То је све што она чини – не одлази од себе, остаје код себе, не креће се, не размножава се, не отуђује се, итд.

Спознајем дакле јесам. (Декарт)

Занимљива је и спознаја да су сила и знање исто што и ништавило – заправо – смрт.

Сократ (у Платоновом Федону) управо тврди да филозоф једино тежи смрти. Пре ће бити да је то рекао/поновио и Платон (филозофија је припремање за смрт), само је искористио књижевну форму како не би непосредно бацио проклетство (и) на себе, пошто је смрт – прокажена и оклеветана у друштвеном систему. Сократ је осуђен на смрт због тога што је „кварио омладину“ – разарао је систем у којем је смрт као онострано, тј. знање – непожељна. Друштвени систем је систем незнања. А Сократ је подучавао омладину како да буде критична – да спознаје.

У Држави (Πολιτεία) Платон покушава да покаже (користећи Сократа) да се знање може непосредно доживети као феномен, отеловљени аватар истовремено и „највише добро“ – систем делова који се манифестује као функционална целина (држава, тј. друштво). У историји се то још није покушало а да није имало катастрофалне последице.

У суштини, друштво, као политичка заједница, никада не тежи спознаји, оно увек тежи самоодржању на начин непроменљивости (негирањем новине). Истовремено, чак и када се покуша динамички модел друштва (ротација носилаца функција и прихватање технолошких иновација), елементи друштвене хијерархије увек теже да се крећу к врху (тамо где је највише моћи, а моћ је еквивалент силе у систему незнања), чиме се пориче почетна идеја стабилне, непроменљиве целине. Ова идеја је у потпуности амбивалентна, у себи противречна.

Држава тако остаје „неостварено обећање савршенства“. Она упорно обећава али никад не испуњава (посао сваке владе је да не успе) – тако да се једино остварује обећање које непрекидно траје – као сурогат савршенства. Људи који је чине (који јој припадају) никада, због уграђеног безбедносног система – условљавања – не могу да схвате безнадежност покушаја да на такав начин пронађу своју „срећу“, своје „испуњење“.

Што је још горе, држава пројектује саму себе. Једно је формална, јавна, претенциозна држава, а друго она тајна – која се истовремено одаје већ самом чињеницом да пројектује свој привид као себе. То не остаје неопажено, него је опажање тога забрањено, па се због тога уопште не, или ретко кад, (јавно) изриче. Уколико се изрекне, то отвара кризу, а криза је она активност која из појавног излучује непојавно – спознају. У томе је опасност.

Свакако, држава као представа, тј. представа као држава – јесте оно што одржава пажњу, опчињава. Свака представа то чини. Џорџ Орвел је сковао фразу „Велики Брат“, а она је данас у широкој употреби, не само као синоним за власт, већ и за представу стварности – reality show – која је истовремено и нешто најзабавније. Сама стварност бивања у друштву јесте фиксација, забава, која је супротна спознаји. Опсесивност као perpetuum mobile – аристотеловски „непокретни покретач“, савршенство самодовољности. Једино још да се реши проблем старења и природне смрти, па да и појединац стекне способност бесконачног трајања, као што то друштво/држава/нација итд, успева у историји.

Вечни опстанак незнања је нешто неостварљиво, за разлику од опстанка знања, које опстаје јер је ванвременско и ванпросторно. Опстанак знања не зависи од трајања. Истински проблем је у томе што између знања и незнања не постоји комуникација. Незнање током свог трајања не акумулира знање, оно не напредује к знању. Уместо да акумулира енергију, форма незнања акумулира материју, која се, без енергије, окамењује (пропада, рђа – камен је смеса, која има привидну конзистенцију).

За човека остаје само један, одлучујући чин: спознаја да су знање и незнање тако раздвојени, међусобно искључиви, да компромис није могућ. Може се само приклонити једном или другом – то је увек или/или. (Кјеркегор)

Компромис увек завршава суочавањем са смрћу – смрт је назив оног најомраженијег: знања да је све узалудно и бесмислено. Смрт је разлог због којег је живот узалудан. Одбрана живота од смрти је у – незнању. Незнање је оно које „верује“ у смисао живота. Самим тим што незнање увек тежи да се „организује“, било као друштвени или природни (живи) организам, оно у себи садржи веру да ће се кретањем енергије с једног на друго место спречити или изврдати (лукави ум!) доспевање на ону коначну тачку која значи – прекид, заустављање, тј. смрт. Смисао је, дакле, у томе да се вечно избегава смрт, тј. спознаја којом се одустаје од узалудног истрајавања.

Занимљив је феномен „Великог Брата“. Не само да „Велики Брат“ посматра свакога у друштву, већ истовремено сваки члан друштва посматра „Великог Брата“. Ово узајамно посматрање је запечаћен круг – остварено савршенство, савршено безбедно по идеју која траје. Та идеја савршенства, слично крематоријуму, у себи спаљује људе а затим њихов пепео развејава по згариштима историје, омогућујући им да тако, као „историјске личности“ трају – вечно!

Идол – Виђење

Овде ћу укратко да изложим како изгледа основни проблем филозофије: схватање феноменологије (науке о појавама) и онтологије (науке о бићу, односно постојању).

Идол – средиште или жижа, увориште (трошење) енергије која се јавља као форма: емоција или идеја, представа, воља.

Етимолошки, идол значи лик, фантом, представа, ИЕ основ weid – Ср. вид(ети), Гр. Еидолон (идеја).

Занимљив је случај идола односно идолатрије. Није то примитивна, преисторијска појава, напротив – и те како је савремена. Заправо, она је главни покретач историје. Питање је: како то да представа, која је оно пасивно у односу на посматрача (који је активан) постаје извор постојања посматрача самог (пошто је идол, заправо Бог – слика, представа)? Модерним језиком речено: информација је та која ствара (информише, формира, моделује) – примаоца, њеног „потрошача“. Али, идеја потрошача који троши представу је илузорна, због тога што је представа заправо та која троши потрошача. Могло би се рећи да је процес узајаман, да долази до фузије информације и њеног потрошача, међутим, енергија коју таква фузија ослобађа припада идеји размене, по принципу: мени све – теби ништа! Потрошач, после извесног времена (животни век) бива потрошен.

Тако је од Бога настао лик, али је и обрнуто – од лика је настао Бог! Јер идол јесте лик који је Бог.

Наша способност виђења је оно што нас непосредно формира уколико се идентификујемо с њом (способношћу).

Идол, који је и симбол, ознака скривеног садржаја, односно дејства тог садржаја, делује (афицира) једино уколико је садржај скривен – а садржај је заправо скуп наредби – систем или склоп, што подразумева кретање (извршење протокола), надовезивање, од једног дела до другог, чиме се производи стварност времена и простора. Идол је на тај начин извор постојања у датој форми (која је заправо путовање извесног пакета енергије). А престаје да буде то уколико се прозре, сагледа као скуп истоветних делова који се преобликују (фокус је на пакету енергије) и тако привидно разликују, само због тога да би се одржали у трајању као „једно-скуп догађаја“. Ово кретање је садржано и докинуто већ у самом појму, уколико се као такво сагледа. Уколико не – оно је бескрајно. Управо као такво, несагледано и несхваћено, оно производи историју. Пакет енергије се креће (Хегелов „дух као историја“) само привидно, заправо око њега се крећу/нижу/преобликују историјски догађаји, они које је дух посетио, искористио и напустио, тј. потрошио, сагорео. (Трагови су многи до пећине... Његош).

Постоји паралела, синоним, између речи видети и знати. Истовремено, видети значи и обмањивати. У самом језику не постоји критичност која се с овим апсурдом може изборити. Трик је у томе што је језик исто што и виђење те лажне различитости, он функционише по истом принципу.

Свако од чула следи исти принцип – разликовања. Гледање, слушање, мишљење... Свако од њих је у стању да произведе бескрајну разноликост, али и да је (делимично) организује.

Баратање скуповима симбола постиже исто дејство. Ствари се компликују у бескрај. А бескрај је понављање једног истог као различитог. Принцип рефлексије. Схватање овога је изванчулно – то је ум.

Ум је субјект који зна.

Да би се схватила природа феномена (појава) неопходно је постојање основа који сâм није појаван. Све оно што се убраја у појаве, а то су наша чула, тј. њихов садржај (јер они се не разликују, једно без другог не постоје) није извор спознаје (Буда, Спиноза). Извор спознаје је управо оно нечулно, непојавно (метафизичко). Оно је називано, од стране многих филозофа, песника, чаробњака – различитим именима. Споменућу само нека: Сингуларност или Једно, Нирвана, Тао, Личност, Дух, Онострано, Ум, итд.

Изгледа да је кључни моменат спознаје управо искуство бескрајног понављања једног те истог као различитог. (Рефлексије схваћене као рефлексија – Хегел) „Понављања“ које производи време, јер се друкчије оно не може схватити у таквом „динамичком“ облику трајања, али оно производи и простор, пошто се различити предмети не могу опажати (као да су) на истом месту. Напротив, у искуству, сабраном знању или увиду, управо то је могуће, али зато је увид и различит од пројекције – увид је тренутан и не догађа се у просторчасу.

Спознаја је једино то, да се у свету бескрајног разликовања не може пронаћи „ствар која се не разликује“. Она мора да је изван тога, а као таква не може се замислити, тј. опазити. Може се једино знати.

Оно једино што се у природи не опажа непосредно, него само посредно – јесте сила. Она се „опажа“ као недостатак, као празнина, вакуум, ништавило.

На овај начин, сила и знање доведени су у исти положај – изван опажајног. Треба сада показати да су ово двоје једно те исто, да се не разликују.

То би требало да буде лако.

Псалам

Бог у мени

Гнуша се у теби

На мене

Пропагандисти и шекспиролози

Лав Кларенс

Калибан

Пирамидон

Пенеминде

Шах селам

Округло па на ћоше

Тоне-потоне

Погнутих глава

Сентралија ћури

Одузели оглас

Гасни дурбин

Глава у топу

Репро-материјал извозе

Клизава мучнина

Жали боже

Октани у храни

Ја ћу вам објаснити

Златне маказе

Одело за кретена

Подложни су

Није добро

Гледајте тамо!

Подно извештаја

Ломе крила

Чаше и алати

Изглед паралише

Испољите одлучност

Коме ваше?

Одлежао

Апанажу

Једни су противници

Антитела у соку

Простор и време

Други чин

Улази простодушни

Мало је искварен

Крвари нос

Потапшите га

Авај, за косу

Кесе под очима

Млати се бубрегом

Више га неће

Појео је наизуст

Није мртав

Гњави лица

Отров ветри

Тајминг прориче

Бритка жена

Гледа компилативно

Ниси промућкао

Однедавно

Одмахујем

То је био један добар лав

Апејронистичка или афазијска поезија

Апејронистичка поезија елиминише ослањање говора на језик. Језик се апстрахује, слично поступцима апстрактног сликарства, који резултирају енформелом – недостатком форме. Користе се речи али оне нису језик, додуше – подсећају на њега. Отуд сам дошао до назива афазија, што на старогрчком значи: лишен говора. Афазична личност уме да мисли артикулисано. Проблем је у немогућности исказивања мисли – због неког недостатка, урођеног или стеченог, прекинуте синапсе и слично, човек говори неразумљиво.

Афазија значи још нешто – ово значење је код мене превасходно: фазни одмак. Изван фазе. Мада афазија у медицинском смислу може да произведе нешто слично поезији, чак веома симпатичну поезију, када се промишљено ствара афазијска поезија, више одговара ова друга дефиниција. Фазни помак користи постојеће структуре и форме језика, али сам језик је изгубио равнање у себи – речи се међусобно замењују што ствара атипичне изјаве – а то је овде циљ, јер се тиме ослобађа енергија – поетска енергија.

Афазијска поезија је дериват или једна од форми стохастичке поезије. Стохастички или случајни поступак унапред одбацује логичне исходе. Врши се деконструкција логике, протокола (језика као и увреженог смисла), али песник задржава потпуни надзор над добијеном поезијом (што није био циљ у надреализму, где се захтевао независни ток мисли). Разлика између стохастичког и надреалистичког поступка је управо у критичности, тј. у њеном недостатку. Стохастички метод од језика и смисла ствара сирови материјал и ставља га на располагање песнику. Овакав метод, будући у суштини аналитички, ставља песника у надређени положај према језику, форми, логици и свакој другој врсти уређености – не ради тога да би се уређеност по сваку цену поништила и обезвредила, већ како би се осигурао стваралачки поступак. Песник ствара једино уколико он ствара језик, а не уколико језик ствара њега (према исходу).

У стохастичкој поезији не постоји одредба „логика налаже“. Ауторитет (власт) припада песнику а не протоколу. То је основни моменат успостављања личности, и због тога је стохастички метод заправо аналитички метод на којем почива егзистенцијалистичка филозофија.

Имајући претходно речено у виду, након успостављања преимућства стваралачког принципа, може се даље поигравати језиком и смислом, а да при томе не постоји опасност да се песник изгуби у свом медијуму.

Проблем језика и смисла је у томе што су и једно и друго, у породичном или друштвеном медијуму – у великој мери условљени. Учи се да се следи протокол, који обезбеђује одређени исход, структуру међусобних односа, и, што је веома важно – производи одређене емоције или идеје које су увек, по начину свог постанка – последица условљености. Уз помоћ ових емоција и идеја, које су асоцијативно осетљиве, остварује се контрола над људима. Извесна емоција производи извесно понашање или блокаду понашања. Исто важи и за идеје.

Сада већ бива јасније због чега је неопходно системски разумети природу језика, као уређеног медијума који, када се личност упусти у њега, одређује понашање личности – чиме се личност заправо негира.

Одређене речи производе асоцијацију. Ово је једна од ствари која нарочито помаже песнику да формулише одређени садржај и да у оквиру њега дистрибуише енергију – да усмери читаочеву пажњу. Јасно је да се познавањем и коришћењем асоцијација лако може манипулисати читаоцима. Политички и идеолошки памфлети, религиозне проповеди, маркетиншки третман – постоји широко поље примене језика којем је сврха манипулација.

Песник, којем ова истина није очигледна, имаће великих проблема да учини неопходни одмак од стереотипа и шаблона, па тако неће ни моћи да ствара квалитетну поезију.

Стохастички поступак претпоставља коришћење речи или фраза које засигурно имају асоцијацијски потенцијал, али исход таквих асоцијација је неочекиван – као да је случајан (што реч стохастички и значи). Пошто песник, по претпоставци, познаје језик и његове протоколе, јасно је да се овде не ради о случајности већ о промишљеном искораку који, слично шлагворту неког вица – ствара смешну, односно апсурдну ситуацију, а ова је, дакако, бременита енергијом, експлозивна.

Уколико се поштује овај поступак, последица ће бити генератор поетске енергије. Напор који песник улаже неће се узалудно трошити на описивање познатих и захтеваних (традиционалних) форми, већ ће остати слободан и из њега самог ће поезија тећи. Због овога, може се рећи да је стохастички метод извор поезије, односно да је поезија слободна енергија која се може користити у оној мери у којој се према њој односимо формално или неформално (апстрактно, апејронистички).

Ова смена формалног и неформалног, слично смени електромагнетних полова у генератору каквог је конструисао Никола Тесла, производи струју високог напона која се у веома малој мери троши приликом проласка кроз медиј (проводник – у овом случају језик). „Рад“ поезије огледа се у осмишљеном „сукобљавању“ два пола, што доживљавамо на различите начине, а они су доста обрађивани у есејистици – неко ће то назвати игром, неко апсурдом, неко контрапунктом, итд.

Заиста, стиче се утисак игре – песник се поиграва значењима, за разлику од тенденциозног коришћења речи које треба да наведе читаоца да мисли или осећа на одређени начин. Стохастичка поезија има за циљ пре свега активног читаоца, јер песник му не дозвољава да уместо своје личности при читању користи свој добро „одгојени“ и „припитомљени“ сурогат, који је у стању да без напора чита безбројне странице безвредне порнографије, али с једном нимало безазленом последицом – испошћивањем и обезнањивањем критичког ума.

Језик је средство: за песника – оно које омогућује ослобађање од споља наметнутих стега у мишљењу и понашању, а за друге – средство успостављања власти у најширем смислу. Језик се користи као сурогат личности и међусобног односа личности – протокол који каналише, усмерава и заробљава. Људи који никада нису научили да слободно мисле, никада се неће ни ослободити, између осталог и због језика који(м) (се) њима влада.

Дубоки хоризонт

Дођите!

Гледајте!

Смрт селица!

Описна метафора

Неописива је лепота

Самољубивих

Самотњака

Бајке из природе

Пчела врца

Хексагон

Вукови и медведи

Следе нос

А очима трапају

Градови у води

Клешта и бодље

Пецају

Песнике

Јапански врт

Пробрано растиње

У башти

Не сме да се гази

Модерна катастрофа

Науку су затворили у

Акцелератор

Креативни људи

Уче се да

Не дишу

Логика налаже

Да волиш

Непријатеље

И да их љубиш

У бубрег

А олово у

Муда

Велика пацка

Кучићи у магли

Подли погледи

Живота

Опрости кажи

Проспи

Сат

Два

У дебело црево

Одела

Машне су дозвољене

Али опрезно с костима

У меким образима

Жлице и рибице

Једи дозвољено

Уз прибор и

Јеловник

Грабежљиви просјаци

Зуре у

Кромпир

Непрожвакано ждрело

Залива се

Лаптањем

Наздрављам свима

Да би ме

Слушали

Легле груди

Међу

Стаклиће