Strah, Drhtanje - Terror, Trembling

Published in KULTURTREGER


Terror, Trembling...

“Cowardice is the greatest sin”
M. Bulgakov, “Master and Margarita”


Latins: terror>terrere – to be afraid; IE *ters – to tremble, to shake

Buddhism, especially Zen Buddhism, seldom attempts to explain some concrete concept, and so is the case with the concept of fear. Buddhism is an elegant philosophy, its object is deliverance from suffering, that is, resolving the question of our existence, and that resolving happens as an act of deliverance. Buddhism is active, and its final expression as such, it has found in Zen i.e. Chan. With Buddhist thinkers, or Masters, as they prefer to call them in the East, verbosity, as such, is definitely not a goal. Zen Buddhists will evade any philosophical discourse, and if it ever comes to that, it will be shaped as a mondo – question-and-answer.
Mondo always begins with a question, and that question is a purely philosophical one, although phrases and parables are often in use – for instance, the question of being-and-nonbeing, of reason (vijnana) and intuition (prajna), may be put down as a question of relation between a tree trunk and a vine, winding around it, or as a question of Buddha's origin or the meaning of Buddha, etc. However, it is always about the final question. Mondo is not concerned with concrete questions, such as the question of fear, or the question of living, of the relations between the society and the individual, and the like. This kind of attitude is existentialistic and extremely pragmatic. A serious Buddhist is interested in final, not gradual deliverance and he will not make secondary stops, even if he has to sacrifice all those attractive, joyful and colorful little things, offered by technology and technological (artificial) knowledge, life in happiness – the Buddhist is interested in pure knowledge, the final insight into reality and existence, which, for its consequence, has deliverance. Adopting such an attitude means acquiring the ability to deal with any concrete situation, thus Buddhism is not at all concerned with concrete situations in theory, but exclusively in praxis, actively.

What would a mondo about fear, for example, look like?

Lin-chi asked Hui-neng: “What is fear?”
Master answered: “Whatever happened to your panties?”

If Lin-chi's reaction is to get anxious at the very thought that he has lost his panties, then he has achieved nothing so far, and there can be no talk of deliverance. This situation may be compared with the Expulsion from Eden, and I mean literally, together with the tree of “knowledge” (see later in the text).

The question of fear, terror, is always a personal question, an existential question - it is about our personal relationship to the situations which cause fear. If we rely on common experience, we shall know that we should stay clear of such situations. For such reflex behavior, no special verbose explanations are needed in order to answer the question: What is fear? – running away will be a satisfactory answer in most cases.

There is a common phrase, which says that terror rules in a certain society. As for the understanding of this statement, a mistake has been made at the very beginning. From such statement it simply proceeds that Terror is something outside of us, as if there were some Source or Cause of fear. However, fear is in us, and the cause of that fear is something quite different from what it may appear to be, as, for example, some rule (based on terror). Objectively, the situation looks like this: someone is oppressing us, and we try to slip away (in fear of reprisals). Further, fear of reprisals is fear for one's own skin, for one's family, property, survival, loss of job, etc. These are just some dominant forms in which fear appears to shape itself.

The above statements actually tell us nothing about fear. They are just a description of a specific state of being, but they don't contribute to the resolving of that crisis, for living in fear means living in crisis.

Fear as the expression of a system falling apart

Such a definition of fear enables us to have the insight into the causes of such an event and to finally do away with fear.
We, as is the case, feel fear always when our system is threatened, in any possible way. The intensity of fear depends on how close the threat to the integrity of the system is. If the threat is relatively distant, fear will not be strongly expressed and it will pass almost unnoticed, yet with far-reaching consequences. If the cause of fear is remote, we shall fool ourselves that we still have a good chance to avoid it, for we shall be under the impression that we are not immediately exposed; between us and the cause of fear we shall put a space-time continuum, as some kind of buffer-zone.

This is simply fooling our own selves, the sword is still above our heads and no one knows when it will smack us.

Facing the fear is followed by Courage. The French word courage is derived from the word which means heart, so brave is the one who's got heart. Your heart beats loudly, but you don't step back. Of course, a courageous stand will not eliminate the danger of a system's falling apart, our bodies may be destroyed in a fight with someone stronger than we, we may lose all positions we presently occupy – in one word, there is no guarantee that we shall keep our possessions. And yet, we courageously face the threat.

From the point of common sense, courage is a plain madness. Because reason always demands a guarantee (logic), a brave attitude is eliminated as a solution. A reasonable man starts from the assumption that one has to survive, i.e. to live, and that means that one should avoid all dangerous situations. To live reasonably means to live in constant fear. The philosophy to survive at any cost is the philosophy of slaves, who will succumb to anything, never protesting, always retreating – even when they start to lose, bit by bit (which actually started to happen long ago), part of themselves or of theirs, they will still retreat and never stop to resist. And, stopping, itself, in this case, means to resist.

A reasonable attitude, as is the case, is by no means a wise attitude, i.e. proper attitude (not to mention a courageous attitude).

The problem obviously expresses itself in the concept of property, of our identity with the objects which we consider as belonging to us, but this leads to absurdity, for we lose this property of ours all the time, piece by piece, and still we think that we have preserved ourselves. Such falling into the aporia, into the wasteland of infinity, by rule stays unnoticed, or to put it in a better way, stays intentionally ignored. For the acknowledgment of such a state of being would, at the same time, be the admittance of failure in preserving one's identity, and if the identity is not preserved, that would mean that the system does not exist any more – and the very expression of that is fear. And because a man runs away because of , or from, fear, this may not be allowed (for ethical reasons – it is a sin to be a coward). Thus, man blinds himself, hushes himself, lives in ignorance of his own will.

The consequence of all this is that the question of knowledge is the crucial question. The one who wants to know what exactly is going on, must collect his courage to find out. If he does so, he will inevitably have to face his fear(s). If this person persists in such a standing and uses that time to acquire knowledge, he will find out that parts of the system (not necessarily parts of his body) fly away from his possession, and will see that he is losing control over his "belongings". And already so much is lost, but the subject is still standing there. By observing this, the awareness occurs that, with all those losses, something still is not, and even can't be, lost. Could this something be called the essential, the essence?

One mondo:
“Which is the thing of incalculable value?”
“The head of a dead cat!”

When speaking of the loss of property, we actually speak of the system of evaluation. It can't be said that something is lost if it has no value at all, but only if something has some value and importance to us. If we still survive, even having lost so much, it is obvious that the valuable things we lost were not essential. We may feel wronged or harmed, but – we still live. Here our comprehension enters a big crisis, for the only possible way out would be re-evaluation, establishing a new system of evaluation, which would devaluate our losses – and that really is a radical act and at first it might seem to someone as a total defeat leading to a very depressive death or life.

Thus, we arrive at the crisis of identity. If we stay true to our intent to discover and preserve the essential self, we shall have to make such a step. It is obvious to us that there may be no retreating, if one really wants to deal with fear, i.e. terror.

The difficulty of this crisis is that now it is clearly seen that the cause of our fear is not some oppressor, but our own identity, our image of our own selves, which is so strong and dominant that it cannot stand a radical change. Gradual, reasonable change, when parts are falling off, but the “essence” still stays “hidden” or “dressed up” – this can be, but to completely undress oneself – well, that is unacceptable. So, slowly it becomes clear that we are our own oppressors.

And – now we notice that the ground, which by now can be viewed as a philosophical one, slowly becomes a religious one. Wouldn't Adam and Eve would still be in Eden if it weren't for that fig's leaf? It was so difficult for them to give it up. It turned out that God was insane for expelling them for such a minor thing. And they too turned out insane, for they preferred to suffer, to live by the sweat of their brow, maybe in sweat caused by fear, rather than to keep living in happy communion with God. (I'll paraphrase Christ: You will be with me – naked– or – Leave it all and come with me.)

We are interested here in the mechanism of such psychology of “evaluating”, of existential evaluating. What kind of existence do we want, i.e. do we live?

What is it that is really valuable, and can't be absent, and what is it that we can lose, and still preserve ourselves? Some answers have already been given, they impose themselves according to the principle of the obvious. But accepting such “seeing” presents and objective obstacle. It is difficult to be reconciled with the fact that someone has robbed you and that there will never be any compensation, debts will never be paid back.

In Zen, the concept of “spiritual values” is equaled by the concept of a “dead cat”. The famous replica from the play “The Traveling Theatre Šopalović” says: “What do we need theatre for, don't you see that they are shooting us!” This situation is totally adequate to the present situation in Serbia. But nobody thought of the fact that that may be the very reason they are shooting at us, because we have no theatre – because we are savages. What would a common man do with a “head of a dead cat”? What would he need spiritual values for? Can he eat them, can he drink them?

An existential question: what kind of world do we live in? In the world in which someone steals from us all the time, and we are so helpless? That is the objective world, we can't say its unreal – it is very real. But that is the world of terror, do we want to live in such world? Anyway, who asks you!

Let's go back to Zen Buddhism, not because of Zen, but because of the method which Zen Buddhists use. One of the greatest contemporary, but “mute”, followers of Zen, Carlos Castaneda, sets the principle as early as in his first book (paraphrasing): The first enemy a warrior has to face is fear. if one retreats before fear, the warrior will never become a man of knowledge. (The next enemies are: clarity, power and old age...)

If we chose to speak about nation as a subject to fear, of a terrified, scared nation, it would be easy to chose the Serbian nation as an example of such nation. Zen would never take for granted that a nation is a subject, Buddhism principally does not accept the existence of something like subject, it is the principle of anata (an-ata) no-self, but if one has to speak about it, the analytical method will be applied in order to prove that there really is no subject, that every thing, and accordingly subject, is composed of parts, therefore a subject exists only as such – as a composite, as an idea (Anschauung), i.e. as something nonessential – Indians, or Buddhists, would here, by rule, use the expression sunyata, the emptiness – and let us be sure that here we do not talk of nihilism, but of the form as hollowness, as nonsensicality. If, thus, from Buddhists, who do not admit the existence of self, expect to swallow this implementation of nation as a subject – they would give us a hearty laugh.

Nevertheless, the fact that they would not talk about it, does not mean that they can't deal with it. I will give here another example from Castaneda's opus: When Carlos was telling to don Juan about his father, who hated priests because they strive to make everyone stupid, and so on, don Juan laughed mockingly at him saying it wasn’t them who made us so stupid.

Of course, this is pure Zen, i.e. the foundation (attitude) of Zen, for a Zen Buddhist can not de facto agree with the statement that someone else is responsible for her own state of being (ignorance).

There is a poem (for he was a poet too) which is ascribed to Buddha. In that poem Buddha tells about how he attained the final knowledge, saw through all illusions and thus he was free to leave this world of birth-and-rebirth (Samsara). But, Brahma comes to him and begs him not to do that, but to stay some more, for there are such who only need one little bit to attain such final insight, and Buddha could help them (this is the source of the bodhisattvas – Buddhas in delay, who pledge not to leave here until all living beings are set free – they are here to unselfishly help in that). Many agree that Buddha would not write something like this, because the decision to stay would be actually enforced by some reason (excuse), even though it may look so noble – his decision to stay would be ineffective, inadequate, null. The responsibility for personal deliverance is personal responsibility and cannot be passed on to someone else.

It is now clear, about nation, that a nation, as such, can be saved by no means, because the state in which there is a certain form of government, be it monarchy or democracy, is always ruled by someone in the name of someone else – the distribution of responsibility has been executed, and citizens, the constituents of nations, are not personally responsible for whatever is going on. This is particularly obvious in Serbia, for some kind of way out could be found in calling the people in power to answer, but it never happens. This nation does not want to be responsible, and that's it. Why – the answer is more than obvious – it kneeled before fear, and at the same time the responsibility is being overthrown to the government. And that, it seems, suits everyone. An extraordinary example of self-delusion.

In accordance with this, the question of existence without fear includes the question of belonging to a nation – it can be seen that determining of personal identity by means of belonging to a nation is a dead-end street, for now our personal liberation depends on the national liberation and on the definition of one such freedom, and that puts us into an absolutely passive position and renders us unable to fight for our own freedom (from fear) by ourselves. As a consequence of this, a person who looks for her own identity in belonging to a nation, runs away from salvation, lives in terror and there is no hope that it will escape that damnation.

One more consequence of such understanding of terror is interesting – with its cause outside of us: a total paralysis. Namely, if the cause of terror is a state, how can an individual protect himself from that, when he is in comparison with state so small and helpless, the legal system does not function, etc.? The result of that is apathy, lethargy, and decay - a total defeatism. One such attitude, if we yield to it, really lacks that small crack through which should, as in some phantasm, penetrate a beam of sunshine, a beam of hope. And, as Kafka said, there is hope, but not for humanity.

Nation, humanity, there is no difference. These are synonyms.

Many have objected to Descartes' statement that he accepts the laws, i.e. the system of the state in which he lives and that he would do nothing in the sense of changing such system of evaluation. At first glance it sounds like defeatism, as giving up the fight – a strong argument, but without any substance! And who are the followers of the way Buddha preached? – Beggars! Monks, who leave behind their former way of living, no reminders, they go to the woods and there, undisturbed, meditate. Their only contact with this world is going to beg (they beg for food), but even that begging is not systematical – a beggar does not count that he will inevitably get food, i.e. no one is obliged to give some charity. In this the ultimate existential risk is mirrored, because the nutrition of one beggar is not systematically resolved, it absolutely depends on the will of the giver. The act of giving food became a tradition, as time passed, that is the truth, but in essence it is the interruptus, or a point of interruption, in which an ordinary man, even for a moment, turns to some other values, which are not buying-selling, in accordance with the established system of evaluation. The act of going to beg gives a chance to an ordinary man to stop for the moment and step out of the mainstream which carries him who knows where.

Who, then, can decide to leave all and to make his living from that moment on dependent on the goodwill of his neighbors? Just a few. Not just the fear of loss of possessions or life will arise, of famine and cold, but the fear arises that one will have to have faith, i.e. not to have to be worried, and this means nothing else but disengagement of the established way of thinking, which as its subject has duration, duration of us: past, present, future, “godlike” anticipation of eventual further living, more or less in detail – which is the expression of utmost arrogance!

This is actually the goal of any meditation – stepping out from the realm of differentiation, discernment, from the realm of crisis (for krisein means to secrete, when all secrete is out, what is left is the essence – dryness), a transition from the realm of thinking into the realm of no-thinking, i.e. into the realm of action, decisiveness. “Stopping the world” (by Castaneda), or dhyana, meditative absorption and concentration, the expression adopted by Chinese Buddhists and thus named their sect (in Chinese dhyana is pronounced as chan, in Japanese zen).

The aim of this text is not to persuade someone to become a monk, if he wants to get free from terror. The act of leaving for the forest is an act of stepping out from the known, from the world ruled by suffering – into the world in which a man is freed from any sorrow. This is not a physical movement of taking off one's clothes or throwing ones things out of window, but an act of negation of any dependence on the objective – an act of attaining faith. Of course, faith is not a Buddhist term, it is not mentioned in Buddhism, it is a typically Christian expression, but also Christians refuse to discuss faith – it is attained, but not by means of proofs – and that is a typically “Zen wise” approach.

By attaining faith all fears are transcended.





Teror, drhtanje...

„Kukavičluk je najveći greh“
M. Bulgakov, „Majstor i Margarita“

latinski: terror>terrere - plašiti se; IE *ters - tresti se, drhtati



Budizam, pogotovo zen budizam, retko se bavi obrazlaganjem nekog konkretnog pojma, pa tako i pojma strah. Budizam je elegantna filosofija, njen predmet je oslobađanje od patnje, dakle, razrešenje pitanja naše egzistencije, a to razrešenje događa se činom oslobađanja. Budizam je delatan, i svoj konačni izraz kao takav, našao je u zenu odnosno čanu. Kod budističkih mislilaca, ili učitelja, kako ih na Istoku rado nazivaju, rečitost sama po sebi nikako nije cilj. Zen budisti će izbeći svaki filosofski diskurs, a ukoliko do toga i dođe, on će se uobličiti kao mondo - pitanje-i-odgovor.
Mondo uvek započinje pitanjem, i to pitanje je čisto filosofsko, iako se često služi frazama i parabolama - recimo pitanje bića i ne-bića, razuma (viđnana) i intuicije (prađne), će se postaviti kao pitanje odnosa stabla i puzavice koja se obavija oko njega, ili kao pitanje porekla Bude ili značenja Bude, itd. Međutim, uvek je reč o konačnom pitanju. Mondo se ne bavi konkretnim pitanjima, kao npr. pitanjem straha, pitanjem živ¬ljenja, pitanjem odnosa društva i pojedinca i sl. Ovakav stav je egzistencijalistički i izuzetno je pragmatičan. Ozbiljnog budistu zanima konačno a ne postupno oslobođenje i on se neće zadržavati na usputnim stanicama, pa makar žrtvovao sve one primamljive, vesele i raznobojne stvarčice koje nudi tehnologija i tehnološko (veštačko) znanje, život u veselju - budistu zanima čisto znanje, konačni uvid u stvarnost i postojanje, što za posledicu ima oslobađanje. Zauzimanje ovakvog stava podrazumeva sticanje sposobnosti da se izađe na kraj sa svakom konkretnom situacijom, zato se konkretnim situacijama budizam uopšte i ne bavi u teoriji, već isključivo u praksi, delatno.
Kako bi, pokusa radi, mogao da izgleda mondo o strahu?

Lin Či upita Hui Nenga: „Šta je strah?“
Učitelj odgovori: „Gde su ti gaće!“

Ukoliko se Lin Či prepadne i na samu pomisao da mu nema gaća, onda on nije ništa postigao, i nema ni govora o oslobođenju. Ova situacija može da se uporedi sa Izgonom iz Raja i to doslovno, sa sve drvetom „znanja“ (vidi kasnije u tekstu).
Pitanje straha, terora, uvek je lično pitanje, egzistencijalno pitanje, radi se o našem ličnom odnosu prema situaciji koja izaziva strah. Ukoliko se oslanjamo na prosto iskustvo, mi ćemo znati da treba da se klonimo takvih situacija. Za jedno takvo refleksno ponašanje, nisu neophodna nikakva verbozna objašnjenja u smislu odgovora na pitanje: Šta je strah - bežanje je u većini slučajeva zadovoljavajući odgovor.
Kaže se, recimo, da u nekom društvu vlada teror. Što se tiče samog razumevanja ove tvrdnje, već je u startu načinjena greška. Iz ovakve izjave prosto sledi da je Teror nešto nama spoljašnje, kao neki Izvor ili Uzrok straha. Međutim, strah je u nama, a uzrok tog straha je nešto sasvim drugo od onoga što može da nam se čini, npr. vlast (zasnovana na teroru). Objektivno situacija izgleda ovako: neko nas tlači, a mi se sklanjamo (u strahu od represalija). Dalje, strah od represalija je strah za sopstvenu kožu, za bližnje, za imovinu, za preživljavanje, od gubitka posla, itd. Ovo su samo neki dominantni oblici u kojima se ispoljava strah.
Gore navedene izjave ne otkrivaju zapravo ništa o strahu. One su samo opis jednog stanja, ali ne daju nikakav doprinos razrešenju te krize, jer živeti u strahu znači biti u krizi.

Strah kao izraz raspada sistema.
Ovakva definicija straha omogućava da se sagledaju uzroci te pojave i da se sa tim strahom konačno iziđe na kraj.
Mi, dakle, osećamo strah uvek kada je naš sistem ugrožen, na bilo koji način. Intenzitet straha zavisi od blizine pretnje po integritet sistema. Ukoliko je pretnja relativno udaljena, strah neće biti bog zna kako izražen i biće gotovo neprimetan, ali ipak sa dalekosežnim posledicama. Ukoliko je uzrok straha udaljen, mi ćemo se zavaravati da mu još možemo nekako izbeći, jer ćemo imati utisak da nismo neposredno izloženi, između sebe i uzroka straha postavićemo prostorno-vremenski kontinuum, kao neku tampon-zonu.
Ovo je čisto zavaravanje, mač nam se još uvek klati iznad glave i ne zna se kad će da nas mlatne.
Suočavanje sa strahom prati epitet Hrabrost. Francuska reč courage, potiče od reči koja označava srčanost, dakle hrabar je onaj koji ima srca. Srce ti snažno zalupa, ali ti ne odstupaš. Svakako, hrabrim držanjem se uopšte ne otklanja opasnost od raspada sistema, telo nam može stradati u okršaju sa jačim, sve pozicije koje zauzimamo možemo da izgubimo - jednom reči, nema nikakve garancije da ćemo sačuvati svoje posede. Pa ipak, mi se hrabro suočavamo sa pretnjom.
Sa stanovišta zdravog razuma, hrabrost je čisto ludilo. Pošto razum uvek traži garanciju (logiku), hrabro držanje otpada kao rešenje. Razuman čovek polazi od teze da treba preživeti, odnosno živeti, a to znači da treba izbegavati sve opasne situacije. Živeti razumno znači živeti u stalnom strahu. Filosofija preživeti po svaku cenu je filosofija robova, takvi će pristati na sve, nikada se neće buniti, uvek će uzmicati - čak i kada počnu da gube deo po deo (a to je zaprvo odavno počelo) sebe ili svojeg, oni će i dalje uzmicati i neće stati da pruže otpor. I samo zaustavljanje u ovom slučaju znači pružanje otpora.
Razumno držanje, dakle, nipošto ne znači i mudro držanje, tj. ispravno držanje (da i ne pominjem hrabrost).
Problem je očigledno izražen u pojmu svojine, identiteta sa objektima koje smatramo svojim, ali ovo dovodi do apsurda, jer mi stalno gubimo tu svojinu, jednu po jednu, a ipak smatramo da smo sačuvali sebe. Ovakvo upadanje u aporiju, u bespuće rđave beskonačnosti, po pravilu ostaje neprimećeno, bolje reći namerno previđeno. Jer sagledavanje ovakvog stanja bilo bi istovremeno i priznavanje neuspeha da se sačuva identitet, a ukoliko identitet nije sačuvan, to znači da sistem više ne postoji - a izraz toga je strah. Budući da čovek beži zbog straha ili od straha, ovo se ne sme dozvoliti (iz razloga etičkih - jer greh je biti kukavica). Dakle, čovek sam sebe zaslepljuje, ućutkuje, živi u neznanju od svoje volje.
Iz ovoga sledi da je pitanje znanja ključno pitanje. Onaj ko hoće da zna šta se zapravo dešava, mora da skupi hrabrost da bi to saznao. Ukoliko skupi hrabrost, on se neminovno suočava sa svojim strahom ili strahovima. Ako dotična osoba istraje u tom stajanju i to vreme iskoristi radi saznanja, uočiće da delovi sistema (ne mora uvek da bude samo telo) odleću iz njegovog vlasništa, videće da gubi kontrolu nad ovim ili onim svojim. I već je toliko izgubljeno, a subjekt i dalje stoji. Uz opažanje toga javlja se i svest da i pored svih gubitaka nešto nije, čak i ne može biti, izgub¬ljeno. Može li se to nešto nazvati suštinskim, suštinom?
Jedan mondo:
„Koja stvar je od neprocenjive vrednosti?“
„Glava mrtve mačke!“


Kada govorimo o gubitku svojine, zapravo govorimo o sistemu vrednosti. Ne može se reći da je izgubljeno nešto što nema nikakvu vrednost, već samo nešto što ima određenu vrednost i značaj za nas. Ukoliko i dalje preživljavamo i pored tolikih silnih gubitaka, očigledno je da vrednosti koje smo izgubili nisu suštinske. Osetićemo se oštećenima, povređenima, ali - i dalje živimo. Ovde naše sagledavanje zapada u veliku krizu, jer bi jedini mogući izlaz bio prevrednovanje, uspostavljanje novog sistema vrednosti, koji bi obezvredio sve naše gubitke - a to je zaista radikalan čin i nekome će u prvi mah izgledati kao potpuni poraz koji vodi u jako depresivnu smrt ili život.
Eto, stigli smo sada do krize identiteta. Ako budemo dosledni u nameri da otkrijemo i sačuvamo suštinskog sebe, moraćemo da načinimo i takav korak. Očigledno nam je da nema uzmicanja, ukoliko se zaista želi obračun sa strahom, odn. terorom.
Teškoća ove krize je u tome što se sada jasno sagledava da uzrok našeg straha uopšte nije tamo neki tlačitelj, već naš sopstveni identitet, naša predstava o sebi, koja je toliko jaka i dominantna da ne može da podnese radikalnu promenu. Postepena, razumna, promena, kada otpadaju delići, ali „suština“ i dalje ostaje „sakrivena“ ili „obučena“ - to može, ali u potpunosti skinuti sve sa sebe - e to je već neprihvatljivo. Dakle, polako postaje jasno da smo sami sebi tlačitelji.
I - sada uočavamo da teren, koji je do sada bio filosofski polako postaje religijski. Zar ne bi Adam i Eva ostali u Raju da nije bilo onog smokvinog lista. Toliko im je bilo teško da ga se odreknu. Ispao je Bog nerazuman što ih je zbog te sitnice najurio. A i oni su ispali nerazumni, jer im je bilo draže da pate, da žive u znoju lica svog, možda u znoju izazvanom strahom, nego da i dalje žive u srećnoj zajednici sa Bogom. (Parafraziraću Hrista: Bićete sa mnom - bez ičega na sebi - ili - Ostavi sve i pođi sa mnom.)
Nas ovde zanima mehanizam ovakve psihologije „vrednovanja“, egzistencijalnog vrednovanja. Kakvu to egzistenciju mi želimo, odnosno živimo?
Šta je to što je zaista vredno, i bez čega se ne može, a šta je to što možemo da izgubimo, a da sačuvamo sebe? Neki odgovori su već dati, nameću se sami po principu očiglednosti. Ali prihvatanje takvog „viđenja“ predstavlja objektivnu teškoću. Teško je pomiriti se sa činjenicom da te je neko opljačkao i da nikada neće doći do poravnanja, do vraćanja dugova, „stare štednje“ itd.
Pojmu „duhovnih vrednosti“ u zenu odgovara pojam „mrtva mačka“. Čuvena replika iz predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ glasi: „Šta će nam pozorište, vidiš da nas streljaju!“ Ova situacija je potpuno adekvatna trenutnoj situaciji u Srbiji. Ali niko se nije dosetio da nas možda baš zbog toga i streljaju, jer nemamo pozorište - zato što smo divljaci. Šta će „običnom“ čoveku glava mrtve mačke? Šta će njemu duhovne vrednosti. Jedu li se one, piju li se?
Egzistencijalno pitanje: u kakvom svetu živimo? U svetu u kome nas stalno drpaju, a mi bespomoćni? To je objektivan svet, ne može se prigovoriti da je nestvaran - i te kako je stvaran. Ali to je svet terora, hoćemo li mi da živimo u takvom svetu? Uostalom, ko te pita!
Vratimo se opet zen budizmu, ne radi zena samog, već radi metoda kojim se zen budisti služe. Jedan od najvećih savremenih, ali „nemuštih“, sledbenika zena, Karlos Kastaneda, već u prvoj svojoj knjizi postavlja princip - (parafraziram): Prvi neprijatelj sa kojim se ratnik suočava je strah. Ukoliko se ustukne pred strahom, ratnik nikada neće postati čovek od znanja. (Sledeći neprijatelji su: jasnoća, moć i starost...)
Ukoliko bismo hteli da govorimo o naciji kao subjektu straha, o zastrašenoj, uplašenoj naciji, lako nam je da kao primer takve nacije odaberemo baš srpsku naciju. Zen nikada ne bi uzeo zdravo za gotovo da je nacija subjekt, budizam u principu ne prihvata postojanje nečega kao što je subjekt, to je princip anata (an-ata) ne-sopstvo, ali ako o tome treba da se govori, primeniće se analitička metoda da bi se dokazalo da subjekt zaista ne postoji, da se svaka stvar, pa prema tome i subjekt, sastoji iz delova, pa prema tome subjekt postoji samo kao takav - kao kompozit, kao predstava, odn. kao nešto nesuštastveno - Indijci, budisti uopšte, bi ovde po pravilu upotrebili izraz sunjata, praznina - vodimo računa da nipošto nije reč o nihilizmu, već o formi kao ispraznosti, nesuštastvenosti. Ako, dakle, od budista, koji ne priznaju ni sopstvo, očekujemo da progutaju ovo poturanje nacije kao subjekta - slatko bi se nasmejali.
Međutim, to što oni neće o tome da govore, ne znači da oni sa time ne mogu da izađu na kraj. Navešću ovde još jedan primer iz Kastanedinog opusa: Kada je Karlos pričao don Huanu o svom ocu, koji je mrzeo popove jer zaglupljuju narod, i tako to, don Huan mu se podrugljivo smejao govoreći: Jadni mi, zaglupeli nas popovi!
Naravno, ovo je čisti zen, odnosno stanovište zena, jer zen budista ne može da se de facto složi sa tvrdnjom da je neko drugi odgovoran za naše sopstveno stanje (neznanje).
Postoji jedna pesma (jer on je bio i pesnik) koja se pripisuje Budi. U toj pesmi Buda govori o tome kako je dosegao konačno saznanje, prozreo sve iluzije i kako zbog toga sada može slobodan da napusti ovaj svet rađanja i umiranja (Samsara). Ali, dolazi kod njega Brama i moli ga da to ne učini, nego da ostane još malo, jer ima onih kojima nedostaje samo mrvica da bi dosegli taj konačni uvid, a Buda bi mogao da im pomogne (iz ovoga se crpe ideal Bodhisatvi - Buda u odlaganju, koji se zariču da neće otići odavde dok sva živa bića ne budu oslobođena - oni su tu da nesebično pomažu u tome). Mnogi se slažu da Buda ne bi napisao ovako nešto, jer odluka da ostane je zapravo iznuđena nekakvim razlogom (izgovorom), makar on izgledao toliko plemenit - njegova odluka da ostane bila bi nedelatna, neadekvatna, ništavna. Odgovornost za lično oslobođenje je lična odgovornost i ne može se preneti na nekog drugog.
Sada je jasno, po pitanju nacije, da nacija kao takva nikako ne može da se spase, jer državom u kojoj postoji određeni oblik vlasti, pa bila to monarhija ili demokratija, uvek upravlja neko u ime drugoga - izvršena je distribucija odgovornosti, a građani, činioci nacije, nisu lično odgovorni za ono što se događa. Ovo je naročito očigledno u Srbiji, jer bi se nekakav izlaz još i mogao tražiti u pozivanju vlasti na odgovornost, a to se baš nikako ne dešava. Ova nacija ne želi da bude odgovorna, i to je to. Zašto - odgovor je više nego očigledan - pokleklo se pred strahom, a pri tom se odgovornost prebacuje na vlast. I to, čini se, kao da svima odgovara. Izuzetan primer samoobmanjivanja.
Shodno ovome, pitanje egzistencije bez straha u sebe uključuje i pitanje pripadnosti naciji - vidi se da je određivanje ličnog identiteta na način pripadanja određenoj naciji čisti ćorsokak, jer sada naše lično oslobođenje zavisi od nacionalnog oslobođenja i od definicije jedne takve slobode, a to nas stavlja u apsolutno pasivan položaj i onemogućava nam da se sami izborimo za svoju slobodu (od straha). Sledstveno tome, osoba koja svoj identitet traži upravo u pripadništvu naciji, beži od spasenja, živi u teroru i nema nade da će izmaći tom prokletstvu.
Zanimljiva je još jedna posledica ovakvog poimanja terora - sa uzrokom izvan nas samih: totalna paraliza. Naime, ako je uzrok terora država, kako pojedinac da se odbrani od toga, kada je on u poređenju sa državom tako sićušan i bespomoćan, pravni sistem ne funkcioniše, itd? Rezultat toga je apatija, letargija, učmalost, potpuni defetizam. Jednom takvom viđenju, ukoliko mu se prepustimo, zaista nedostaje ona mala pukotina kroz koju bi trebalo, kao u nekoj fantaziji, da probije zračak sunca, zračak nade. A, kako je rekao Kafka, postoji nada, ali ne za čovečanstvo.
Nacija, čovečanstvo, nema tu nikakve razlike. To su sinonimi.
Dekartu su mnogi zamerili kada je rekao da prihvata zakone, odn. sistem države u kojoj živi i da neće činiti ništa u smislu promene takvog sistema vrednosti. Na prvi pogled to zvuči kao defetizam, kao odustajanje od borbe - jak argument, ali bez ikakvog pokrića! A ko su sledbenici puta koji je propovedao Buda? - Prosjaci! Monasi, koji napuštaju svoj dotadašnji život, bez ostatka, odlaze u šumu i tamo, neometani, meditiraju. Jedini njihov kontakt sa ovim svetom je odlaženje u prošnju (prosi se hrana), ali ni ta prošnja nije sistematska - prosjak ne računa da će obavezno dobiti hranu, tj. niko nije obavezan da mu udeli milostinju. U ovome se ogleda konačni egzistencijalni rizik, jer ishrana jednog prosjaka nije sistemski rešena, ona u potpunosti zavisi od volje davaoca. Čin davanja hrane je tokom vremena postao običaj, to je istina, ali on je u suštini interruptus, odnosno tačka prekida, u kojoj se običan čovek, makar na trenutak, okreće nekim drugim vrednostima, koje nisu kupujem-prodajem, u skladu sa uspostavljenim sistemom vrednosti. Čin odlaska u prošnju daje priliku običnom čoveku da na trenutak zastane i iskorači iz matice koja ga nosi ko zna kud.
Ko, dakle, može da se odluči na to da napusti sve i da njegovo življenje od tog trenutka zavisi od dobre volje bližnjih? Malo ko. Ne javlja se tu samo strah od gubitka imovine i života, od gladi i zime, nego se javlja i strah da će morati da se veruje, odnosno da se ne brine, a to ne znači ništa drugo nego ukidanje uvreženog procesa razmišljanja, koji kao svoj predmet ima trajanje, trajanje nas: prošlost, sadašnjost, budućnost, „božansko“ predviđanje eventualnog daljeg života, manje ili više detaljno - što je izraz krajnje arogancije!
Ovo je zaista cilj svake meditacije - izlazak iz oblasti diferencijacije, razlučivanja, iz oblasti krize (jer krisein znači lučenje), prelazak iz oblasti mišljenja u oblast ne-mišljenja, tj. u oblast delanja, odlučenosti. „Zaustavljanje sveta“ (kod Kastanede), ili dhyana, meditativna udubljenost i usredsređenost, izraz koji su kineski budisti izdvojili i njime nazvali svoju sektu (na kineskom se dhyana izgovara kao chan, na japanskom zen).
Svrha ovog teksta nije da se neko ubedi da treba da ode u monahe, ukoliko želi da se oslobodi terora. Čin odlaska u šumu je čin iskoraka iz poznatog, iz sveta u kojem vlada patnja - u svet u kome čovek biva oslobođen svake patnje. To nije fizički pokret skidanja odeće sa sebe ili bacanja stvari kroz prozor, već čin poricanja bilo kakve zavisnosti od objektivnog - čin sticanja vere. Razume se, vera nije budistički pojam, ona se u budizmu nikako ne pominje, to je tipično hrišćanski pojam, ali i hrišćani odbijaju da raspravljaju o veri - ona se zadobija, ali ne putem dokaza - a to je baš tipično „zenovski“ pristup.
Zadobijanjem vere prevazilazi se svaki strah.

The Demon of Signalism - Demon Signalizma

"The Demon of Signalism" was published in "Savremenik - Signalizam" nr. 146-147-148 / 2007.



THE DEMON OF SIGNALISM


What we are, and what we are not –
Man is a dream of a shadow.
Pindar


In the history of Signalist movement, path finding momentum is exceptionally expressed, and the search itself is about the unknown, the undiscovered, the truth. Great love for the search is apparent, love for the discovering and passing through unimaginable whirls of matter and energy on cosmic scale, while the thing that is being pursued always stays beyond reach, beyond the next step. Of course, this love is not a perpetuum mobile, because the superior force won’t allow endless movement. Although poet’s vision is all encompassing and all penetrating, it can not anticipate the unexpected, i.e. accidental, so all exactness and perceptivity which are being chaotically stirred or orderly set, stops when the realization pops out of nowhere, and the cosmos towards which the poet was unstoppably rushing now translates into the state of departure, and then poet stays here, together with the truth which so suddenly barged in and refusing to leave.
All stops at the sound of silence. Signal – the step beyond, the thing that saves the man from bad infinity of the unknown, because the number of unknown things is infinitesimal – one thing leans and connects with the other – this step beyond overcomes the movement, and so the Signalist movement itself becomes Signalism, “the one which stands where it is”, like the focus of Universe, like the axis around which there is nothing left unseen.
This kind of horizon is a conquered experience, and as such it overcomes the wish for searching – it discovers things and world around us, it discovers the connection between man and world. On that position poet himself doubts his own wish, and only then it becomes clear to him that this immeasurable wish was something more, something given from the very beginning – the power of faith which enables the contact with the unknowable, a step beyond the visible, the exact, the objective.
Signalist method itself, in accordance with the essence of signal[1], is a method of maintaining the tension between truth and lie, it is the force which will not allow that what falsely presents itself prevails and imprisons man into the dungeons of delusions, into the suffering of tolerating the inevitable decomposition of reality and final death – because death of matter, entropy, exists where there is no force, where the energy is exhausted. This method, used by the genius, is radically different from the manipulation method which is used by the authors whose goals are, also radically, different, whose purpose is not touching the truth.
If the Signalist method is – the method of force, then this other method is – the method of matter manipulation, which does not succeed in blowing life into the dead matter. Good example is the one from Borges, the absurd leap from the wall-maze into the maze of desert’s infinity, into the aporia – so the method of force overcomes desert, creating the world in every succeeding moment – new world, and doesn’t leave to the poet time enough to get lost in it. But Borges was a bad example to many – to the imitators of this inspired postmodern writer, who mistook his style for method, so instead of the force, the contents, and even the very means of story telling, got the primary importance. Drowned into its own contents, the postmodern eternally expires and is reborn into the helium circle of imprisoned energy.
In science Signalism is known as “Maxwell’s Demon”. This demon turns around the eternal aspiration of system to fall into lethargy, to freeze, to stop everything, and not to find the way out. By installing the order, so it is said, the entropy overcame. But, can the “installation of order” be understood as if it had the foundation within the matter it brings to order? Is the matter bringing itself to order?
In Signalism the order is the arbitrariness in relation to the perceptual – perceptual input are those which are being ordered, this is how they are experienced. What we see was ordered by the eye, what we know, was ordered by the spirit. Life did not come from the order of matter. Order in Signalism is exactly the action of the mentioned demon – the creation.
In religion, which sprung out directly from philosophy, priests get “ordered” – they are brought to order by extraction from the world, by becoming monks, by becoming the single essence. Those who know, don’t rush to the world any more, the world rushes to them. Such is also the Signalist method. The creator emanates, not just light, but the whole cosmos, which returns to him as his own perception. By exploring that perception one doesn’t go away from himself – such fall is impossible. This is the faith of Signalism.
In Signalism there is no making up things – that is the specialty of bad postmodernists. Imagine that, put yourself into that, swallow that, swallow yourself in that – this is how bad writers write. If a man who begins the step touches the ground with his foot again – that is bad poetry. Like cartoon movie – good poetry manipulates the impossible making from it ordered reality, perfect home for free spirit. But creation in poetry is not making up things – when one makes up, between the made up things there is no tension at all, there is no current which carries the reader, but debris is being thrown upon him, like earth on the dead man. In creative method the force is dominating, she is the one who carries, and what is seen is the matter by which and through which one passes without any resistance.
Signalism gave birth to visual poetry – poetry in which words and language syntax are replaced by visual syntax of signs, meta-words, visual rhythm, leaping movement through ether. Also body movement can be like that. Language itself, in poetry, is more like a whip, like electric shock, rather than just words in a line. Who cares about words? What one cares about is the whipping thing – Heraclites’ whip – about one and only dipping into the river – one and only. The traps of past and future which meet in the now, catch within themselves which would like to come in and out at will, from and into one and same. But in poetry of Signalism water-water does not flow, the one who knows things, does not see himself as a thing. Coming in and out, this is what bad heroes of even worse authors do, water soaks them, fire burns them.
Their reason makes them forget that the description is only a description, and before they realize it, human beings have entrapped the totality of themselves in a vicious circle from which they rarely emerge in their lifetimes.[2]
After facing-off the matter, suddenly, there was facing-off the apeiron[3]. One stood and faced the incomprehensible. Like Oedipus encountering the Sphinx, poet makes a somersault, leaves the world and there he finds the way out. The world is not what it was thought to be, and it is not correct to say “it was not”. But it is not the space in which one lives. What we are, and what we are not – asked the poet – man is a dream of a shadow – he said. All opinions go away, they are being replaced by knowledge.
Apeiron, which can not be revealed to the senses, reveals to the poet, in return, his true condition – the state of freedom. Knowledge opposed to opinions – that is Signalism versus making things up. Playing with the average reader’s intellect, worse than that, the intention to write for an average reader, this fatal sickness of postmodernism, into which literally everyone can be loaded, is motivated not by the creative force, but with small calculation, eternal adding up of units of universal social medium of exchange. But the infinite can not be added up or removed, it evades the calculation, it does not allow the calculation.
Making up man, evolution, falling prostrated in front of the god of progress, and establishment of an endless flow of time towards the beginning and end of human existence, as a buffer which should preserve fragile human being from the mighty blow of the force of truth, functions well only until the Apeiron speaks. When that happens everything crumbles down and the “other death” comes – the life beyond which does not suffer.
Which does not tolerate lies and nonsense, fun and boredom. Which life is not living, but life experienced.
Apeiron is not the other face – of the poet or of the world. The world without it is the world of phantoms, people without it – dreams of a shadow. It speaks with sign: (which) penetrates through all thickness of noise of the seen, heard, thought. When it speaks…
Man either is, or is not – speaks Signalism. If Apeiron loves human being, it loves him too in the anguish of hell, but woe to the one who, in suffering, doesn’t love the Apeiron.
The existential moment of Signalism reflects in the strictly anarchic order which rules among the creators. Tradition? – in Signalism there is no such thing. Which creator leans on tradition? – he leans on the creative force, not on the dusty roads treaded once by some. Relation towards the authority – there is no such thing in Signalism. If the creator bows to another creator, it’s as if he bows to himself, there is no distance, height or submission.
What is non-conventional, is the way out from the vicious circle, giving up the order of reason. Thus the suicide-poet, who once promoted marching only with the left, suddenly marched out with the right, led by the invisible force of Apeiron – and cut short the obsessive life chained into the ideological death. Why would a Signalist mourn him? The purpose of life is truth and it is experienced only in truth. And those who were pinned on crosses by ideology and who were burnt on stakes – they knew that God is pain, and that facing the pain, one such non-conventional thing for the life inspired by conformism – is the step-out which replaces lie for truth.
False non-conventionalism, making up the unusual per se – that is a man who makes his face up in front of a mirror so he would look. And then, self-satisfied, goes out into the world and imagines that others see the same he sees – the beauty itself, the beautified ugliness.
The problem with tradition is that it’s being ordered by conservatives, people who would live in the frozen world. From great authors opuses are picked those works which don’t stand out, Domanovich is praised as a great satirical writer, but his works were not published during last sixty years! Because they all stand out. All that was said about Mesha Selimovich, is nothing compared with only one of his sentences, which directly and without anesthetic tells the truth: he thought that life was choice, not fate, because ordinary man lives as he must, and real man lives as he will: life at which one agrees without resistance is miserable life, and chosen life is freedom … [4] But, thinking itself is not enough, because it can not be the support for a man, from the quoted lines, who drops out from one social system, and immediately falls into another, by supposition, better social system, and which is, again, a system of enforcement, planted from the outside. Faith in society – this is something Signalism gives up. Apeironistically ordered society is an oxymoron – creators live in eternity. That’s why the tradition is important for Signalism as long as reading is critical, ant critical method is exactly the Signalist method: what survives the force, that is eternal. Even before the force of oblivion…
The idea of humanity is as old as humanity itself – not old at all! What is understood by humanity? A mass from which no one stands out? But we know that there are those who stand out. So how much humanity means to them? Here the signal is clear – the force does not exist within the humanity. And the very advancement of humanity is based exclusively on the acts of inspired individuals which radically changed human world by their activity. Humanity didn’t evolve at all – it kept dying in each Signalist! Those are those which were not cut in time, murdered, burnt, who evaded the eye of the great conservative brother, living on the margins of society and avoiding direct confrontation and disclosing of liars. The unmasking of black magic. How many professors Wolland are there who, invisible, live merging with the humankind, but are not like other humans? Which statistics has counted them? Humankind had died out the very hour it was born – genre is nothing. In how many examples lives Mr. Hide? In one and only one example, and he doesn’t make a genre. He is unique. For ordinary people his action is hidden. But of the effects of his actions people read from headlines. Who is that, how he does it? Humanity is a mass of ignorants – but they are not genre, they are breed. Passive beings who are always surprised by truth, and, most of the time, scared.
How a Signalist relates towards humanity, towards human society, ruthlessly, generously, or with contempt? It must be said that a Signalist has no relation towards humanity at all and this is something that might hurt someone, someone who cares that others see him as clever and beautiful. Signalist is inconsiderate towards humanity, but humanity is not at all his subject. Signalist knows better than to posses what the spirit created out of him – whose are the poems, the paintings, whose are the great engineering accomplishments? The author will never say – this is mine. But humanity will boast with it as with it’s own. This was done by our child, those are our progeny!
The basic problem for a creator is always the relation towards the society, i.e. the relation of society towards him – will the society accept what is being created? This false dilemma was deadly for many creative people, whether they were preoccupied with “pure” art or some other kind of art, invention, innovation, etc. The basic mechanism used by society against the creative individual is the existential murder. Since the decision is upon the creator, whether he will continue with his efforts despite everything or not – it turns out that he is committing a suicide, and society will easily wash its hands. So did Matija, an inspired sculptor, die from starvation, and after this sad death, the great grabbing for his work occurred. Pointing a finger at society is like pointing out nothing – no voice will be heard from there, no acceptance of responsibility.
What can a fighting individual do but kill the dragon for himself? – for others that dragon still spits fire and imbues fear into the bones. Signalist emanates, but humanity too must make an effort, to look up! Well, pulling out such an effort from the dead matter equals a miracle.
Reviving dead matter – this is a challenge for a Signalist. It has already been said that creator actually does not pay attention to society, nor is the society it’s subject. The contact between creator and society is possible only in the sphere of art, in that sphere in which the creator is allowed to announce his activity – in special spaces – in the media. For many people going to theatre is like getting through a hospital quarantine – there they will be infected and forced to think! To read a book – which is not just an empty adventure, where the tension is maintained by the simple sequence of problem situations which demand energetic solution – such a book would force one to think critically! To read ant get thoughtful over a poem! To be dissatisfied with bad food and bad culture – and say that aloud! To work for years and not getting paid… The existential fear, whose other name is cowardice, is the realm of human society, and Signalist bewares that dying beast.
I already said and I will repeat: humanity dies in Signalist. Creator is always a winner. The only way to survive, to correctly understand life, not as a change of natural cycles which lead towards natural death, but as a step out from those circles into eternity. This apparent nihilism is incomprehensible for non awakened man – the language itself does not offer true, decent word, but a description – asleep man, man in ignorance – it is easy using social manipulation to mark the creative as devil’s deed and force frightened stupid mass to lynch. The creator doesn’t care – he can be a member of society’s elite, shine like lighthouse, or he can be a hidden genius, dirty and in rags, asleep on an improvised bed made from cardboard boxes.
Signalist finds his relation towards society in interruption. Descartes built a fence and from afar watched society’s evolution, his life in this isolated house he considered provisional. Even more drastic, long before him, Diogenes lived in a barrel, searched for people with lantern in his hand and criticized the king for hiding sun from him. No respect emanates from such behavior. Informal relationship, critical look – that is all society can squeeze out from a Signalist. Just his presence is enough to trigger the activity of a black hole – the same one which exists in the middle of galaxy and sucks in what burning with pride falls apart and finishes itself. Creator does not reflect light, he emanates it. Science drags behind art’s vision – it looks at things in time, as if time were a medium through which one can move. Creativity does not produce history, creator has no time to be occupied by chronology – this is done by those who passively receive emanated signals and put them into their pantries preserving them for the black days. For a poet, black hole is the source of life, for a layman, she is the death of Universe. The death of something sentenced to impermanence, to change. Layman mourns the life, therefore this dark heart of galaxy is associated with the dead man’s pit.
But, things are not like that. Space in which “space” gets interrupted – and space is just a possibility in which one exists by means of movement – the charge which appears anywhere, and not where the interruption occurred – as a black hole. The potential of black hole, this is anticipated by scientists, but even more than them writers of science and speculative fiction – appears, just like that, anywhere. Interstellar voyages – this dream of the laymen humankind – will never be possible by the action-reaction laws within a system with defined quantity of energy. Voyage into new space, only that is possible – and movement within the old one is more in vain that Sisyphus’s work. Creation – always new space in which time does not flow, because it is always new. Admirers of the god of statistics can not comprehend this. They will twist, deform space, stretch it like a bubble gum, but will never accept that it can be canceled.
Signalism in art always opens these black holes, interrupts the chronology of language, and the same happens in regards to the society. Artistic method is a sequence of the created, but new thing does not simply shade the previous one, it does not push it into the more distant perspective, the book is read from any word, this is how we listen to music, body is in action every moment. Artist will do everything to break the convention, to show that causality does not exist in existence – what an absurd! – for many the existence is exactly that, the sequence of registered actions, family trees, social tradition, the history of ideas, piling up the furniture. What is looked for is the active principle which endures in time, responsibility is transferred to children and heirs, people die but their visions still live, etc. Is there more dangerous philosophy than this anti-intelligence?
One black hole cancels everything. She does not allow time to win, she does not allow space to spread endlessly. And that light, which has no mass, dives into the star abyss. Scientists search for the absolutely empty spaces led by the idea of space without mass – well, such space is exactly there where there is no movement, but unfortunately, there is also no courage to peek into that truth. The search goes on into the opposite direction and photon is the frontier which has been reached. The frontier which is breaking down. Is there anything more desperate than humanity which flies on light? It will not get far. At the end of the knowable world there is a black hole. Because it is incomprehensible for human mind that “photon without mass” is affected by force of gravity. For some scientists the “fifth”, creative force, is still the big mystery.
The principle of appearance, or maybe it is better to say – of speaking up – is the principle of movement inside the meta-space of Signalism. Whenever or anywhere, in every moment, stepping out is possible. This existential freedom is the end of society. This medium of noise dies in silence, from silence. Spectacular vision of noisy beginning of the Universe and paranoid fear of silencing down, of entropic death – the space between these two actively supposed and opposed ends, maximally stretched into billions of years, is the space of social existence, and this space of human existence is, for safety reasons, reduced to one relativistic nanosecond. And even there cosmic occurrences happen which can not be explained as sprung out of the observed order. How to interpret verse: all in front of the abyss of novelty [5]? Like death sentence to law and order. What is this step out into the novelty, what does it physically represent? – it is both sensual and exact step out into the new world. In reflection things can be observed as lining up, but the cause can not be seen in it – the emanating body. Novelty was not caused by staleness. Only the “masters” of dialectics could prove something like this.
So, art is long living and life is short… To reach the eternity while still alive, and not leave that accomplishment for the future generations, which will maybe be destroyed by some comet or horrible volcano eruption – really, is there a bigger cowardice from this giving up the eternity now? What is that which prevents man to clench his teeth and get rid of his damned mortality? What kind of shock should a Signalist shoot at his asleep siblings and direct them towards the unknowable? Is there, at all, a reason to be worried? Wise men say this – it is up to God. God who interrupts man’s steps, God who animates human body – but, where is here human freedom? – again the false dilemma jumps into defense of stupidity.
It is true. Decisions are not made by us. They are in eternity, we just rub our eyes to see them, we clean our ears to hear them, we shake off the dirt from ourselves so we can touch them. Shall we agree to that truth, it is our freedom, and then, it becomes clear that there was never really a choice. The sign was always here, it wasn’t running anywhere, it wasn’t hiding behind anything.
A warrior thinks of his death when things become unclear. The idea of death is the only thing that tempers our spirit. [6]

[1] Signal – is not the same as designation which someone attaches to some thing, it represents an announcement of something alive, existential.
[2] Carlos Castaneda, The Wheel of Time (Tales of Power), LA Eidolona Press, Los Angeles, California, 1998, pp. 136.
[3] Greek infinity, the first principle from which all emerges and goes back, term introduced by Anaximander.
[4] Mesha Selimovich, Circle, BIGZ, Belgrade, 1983, pp. 8.
[5] Miroljub Todorovich, Poetics of obstacles, Prosveta, Belgrade, 2003, pp. 139.
[6] C. Castaneda, The Wheel of Time, (Separate Reality), pp. 39.




ДЕМОН СИГНАЛИЗМА

Шта јесмо, а шта нисмо –
Човек је сан једне сенке.
Пиндар

У историји сигналистичког покрета изузетно је изражен трагалачки моментум, а само трагање је за непознатим, неоткривеним, за истином. Очитава се велика заљубљеност у само трагање, у откривање и пролажење кроз незамисливе ковитлаце материје и енергије у космичким размерама, а оно за чиме се трага остаје увек недосегнуто иза следећег корака. Наравно, оваква љубав није perpetuum mobile, јер виша сила не допушта бесконачни крет. Иако је песничка визија свеобухватна и свепродорна, она не може предвидети неочекивано, односно случајно, па сва егзактност и перцептивност која се хаотично комеша или уређено слаже престаје када ниоткуд искрсне сазнање, па онај космос ка коме је поета незадрживо хрлио сада прелази у одлазеће стање, а поета остаје ту, са истином која је тако изненада банула и више неће да оде.
Све стане на звук тишине. Сигнал – искорак, оно што спасава човека од рђаве бесконачности несазнатог, јер несазнатих ствари има неизмерно мноштво – једно се наслања и надовезује на друго – тај искорак надвладава покрет, те тако и сам сигналистички покрет постаје сигнализам, онај који „стоји ту где јесте“, као жижа свемира, као стожер око којег нема више ничег невиђеног.
Овакав хоризонт је освојено искуство, и као такав превазилази жељу за трагањем – он открива ствари и свет око нас, он открива ону везу између човека и света. На томе месту песник и сам посумња у своју жељу, и тек тада му постаје јасно да је та неизмерна жеља била нешто више, нешто даровано од самог постанка – снага вере, која омогућава додир с несазнатљивим, прекорачење видљивог, егзактног, објективног.
Сам сигналистички метод, у складу са суштином сигнала[1], јесте метод одржавања напона између истине и лажи, он је сила која не дозвољава да оно што се лажно представља превлада и заточи човека у казамат заблуда, у патњу трпљења неумитног распадања стварности и коначне смрти – јер смрт материје, ентропија, постоји тамо где престаје сила, где је исцрпена енергија. Овај метод, коришћен од генија, радикално је друкчији од метода манипулације којим се користе аутори чији су циљеви, такође радикално, друкчији, којима није сврха дотицање истине.
Ако је сигналистички метод – метод силе, онда је овај други метод – метод манипулације материјом, који не успева да удахне живот у мртву твар. Добар пример је онај Борхесов, апсурдни скок из озиданог лавиринта у лавиринт пустињског бескраја, у апорију – тако и метод силе надилази беспуће, у сваком тренутку стварајући свет – нов свет, а песнику не оставља времена да се изгуби у њему. Но Борхес је био лош пример многима – имитаторима овог надахнутог постмодернистичког писца, који су стил заменили за метод, па је уместо силе садржај, па и сам начин излагања, добио највећи значај. Утопљена у сопственом садржају, постмодерна вечито издише и препорађа се у хелијумском кругу заточене енергије.
У науци је сигнализам познат као „Максвелов демон“[2]. Овај демон преокреће вечиту тежњу система да падне у летаргију, да се замрзне, да све стане, да се не пронађе излаз. Увођењем реда, тако се каже, превладава се ентропија. Но, може ли се „увођење реда“ схватити као да има основ у материји коју уређује? Уређује ли се материја сама?
У сигнализму је ред произвољност у односу на чулно – чулни утисци су ти који бивају уређени, они се као такви и доживљавају. Оно што видимо уредило је око, оно што знамо, уредио је дух. Није из реда материје изникао живот. Ред у сигнализму је управо дејство поменутог демона – стварање.
У религији, пониклој непосредно из филозофије, свештеници се „заређују“ – доводе се у ред издвајањем из света, монаштвом, једнобитношћу. Они који знају, не хрле више свету, свет хрли њима. Такав је сигналистички метод. Стваралац исијава, не просто светлост, већ читав космос, који му се враћа као сопствена чулност. Истраживањем те чулности не одлази се од себе – такав пад је немогућ. Ово је вера сигнализма.
У сигнализму нема измишљања – то је специјалитет лоших постмодерниста. Замисли то, постави себе у то, прогутај то, прогутај себе у томе – тако пишу лоши писци. Ако човек који је закорачио поново додирне стопалом тло – то је лоша поезија. Као цртани филм – добра поезија барата немогућим и од њега чини уређену стварност, савршен дом за слободни дух. Али стварање у поезији није измишљање – када се измишља, између измишљених ствари нема никаквог напона, нема никакве струје која носи читаоца, него се на њега набацује шљам, као земља на мртваца. У стваралачком поступку доминира сила, она је та која носи, а оно што се види је материја поред и кроз коју се пролази без отпора.
Сигнализам је породио визуелну поезију – поезију у којој су речи и језичка синтакса замењене визуелном синтаксом знакова, метаречи, визуелним ритмом, скоковитим кретањем кроз етер. И покрет тела може бити такав. Сам језик, у поезији, више сличи на бич, на струјни удар, него на нанизане речи. Коме је стало до речи? Стало је до онога што шиба – до хераклитовског бича – до једног јединог улажења у реку – једну једину. Замке прошлости и будућности које се стичу у сада, у себе хватају оне који би да улазе и излазе по жељи, из и у једно те исто. Али у поетици сигнализма не протиче вода-вода, онај који познаје ствари, не види себе као ствар. Улажење и излажење, то раде лоши јунаци још горих писаца, вода их кваси, ватра их пали.
Њихов разум чини да забораве да је опис само опис, и пре него што то схвате, људска бића су заробила своју свеукупнност у зачарани круг из кога ретко успевају да изађу током свог живота.[3]
Из одмеравања с материјом, изненада, отпочело је одмеравање с апеироном. Стало се и суочило с несхватљивим. Као Едип у сусрету са сфингом, поета чини салто мортале, напушта свет и у томе налази излаз. Није свет оно што се мислило, и не ваља рећи „није свет био“. Него он није простор у коме се живи. Шта јесмо, а шта нисмо – упитао је песник – човек је сан једне сенке – рекао је. Сва мишљења одлазе, замењује их сазнање.
Апеирон, који се чулима не може разоткрити, открива заузврат песнику његово право стање – стање слободе. Сазнање насупрот мишљења – то је сигнализам насупрот измишљању. Поигравање интелектом просечног читаоца, још горе, намера да се пише за просечног читаоца, та кобна болест постмодернизма, у кога се може утрпати дословно свако, мотивисано је не стваралачком силом, већ ситним рачуном, бесконачним збрајањем апоена универзалног друштвеног медија размене. А бесконачно се не може збрајати и одузимати, оно измиче рачуну, оно не дозвољава рачунање.
Измишљање човека, еволуције, падање ничице пред богом напредовања, и постављање бесконачног протока времена према постанку и крају људске егзистенције, као бафера који треба да сачува крхко људско биће од моћног удара силе истине, добро функционише само дотле док се апеирон не огласи. Када се то догоди све се руши и наступа „друга смрт“ – онострани живот који не трпи.
Који не трпи лажи и бесмислице, забаву и доколицу. Који живот није живљење, већ искушен живот.
Апеирон није друго лице – поете или света. Свет без њега је свет фантома, људи без њега – сновиђења једне сенке. Оглашава се знаком; (који) продире кроз сву густину буке виђеног, чујеног, мишљеног. Када се огласи...
Човек или јесте, или није – говори сигнализам. Ако апеирон воли људско биће, он га воли и у мукама пакла, али тешко ономе човеку који, на мукама, не воли апеирон.
Егзистенцијални моменат сигнализма огледа се у строго анархичном поретку који влада међу ствараоцима. Традиција? – у сигнализму такво нешто не постоји. Који се стваралац ослања на традицију? – па он се ослања на стваралачку силу, а не на прашњаве путеве којим су некада неки ходили. Одношење према ауторитету – у сигнализму тога нема. Ако се стваралац клања другом ствараоцу, он као да се клања себи, ту нема дистанце, висине и понизности.
Оно што је неконвенционално, то је излаз из зачараног круга, одустајање од разумског реда. Тако је и песник-самоубица, који је једном заговарао корачање само левом, изненада закорачио десном, вођен невидљивом силом апеирона – и прекинуо опсесивни живот уланчен у идеолошку смрт. Зашто би га сигналиста жалио? Сврха живота је истина и он се само у истини искушава. И они које је идеологија прикивала на крстове и спаљивала на ломачама – знали су да је Бог бол, и да је суочење с болом, једна тако неконвенционална ствар за живот надахнут конформизмом – онај искорак који замењује лаж за истину.
Лажна неконвенционалност, измишљање необичности ради себе саме – то је човек који се шминка пред огледалом да би изгледао. Па онда, задовољан собом, излази у свет и умишља да други виде исто што и он – лепоту саму, улепшано ружнило. Сигналиста се одушевљено смеје опису света који даје војвода Драшко у најзначајнијем одељку Горског вијенца, који се, одељак, потпуно занемарује у обавезној лектири. Зашто би један тако неконвенционалан, па макар и изузетно критички и духовит, опис људске друштвене стварности, запао за око конвенционалним учитељима, преносиоцима (историјске) традиције? Оно сигналистичко у нашој традицији, просто није означено. Али означити знак као такав – па то чини сам знак!
Проблем с традицијом је у томе што њу уређују конзервативци, људи који би да живе у замрзнутом свету. Од великих аутора прави се избор дела која не штрче, Домановић се велича као велики сатиричар, али његова дела се не објављују већ шездесет година уназад! Зато што сва штрче. Све оно што је речено о Меши Селимовићу, није ништа пред једном једином његовом реченицом, која непосредно и без аналгетика саопштава истину: ... сматрао је да је живот избор а не судбина, јер обичан човек живи како мора, а прави човек живи како хоће: живот на који се без отпора пристаје то је бедно таворење, а изабрани живот је слобода ... [4] Но, сâмо мишљење није довољно, јер оно не може бити ослонац човека, из наведеног става, који испада из једног друштвеног система, али одмах упада у други, по претпоставци, бољи друштвени систем, а који је, опет, систем принуде, наметнут споља. Вера у друштво – то је оно од чега сигналиста одустаје. Апеиронистички уређено друштво је оксиморон – ствараоци живе у вечности. Зато је традиција за сигнализам битна уколико се чита критички, а критички метод је управо сигналистички метод: шта пред силом опстане, то је вечно. Па и пред силом заборава…
Идеја човечанства је стара колико и само човечанство – николико! Шта се подразумева под човечанством? Једна маса из које се нико не издваја? Али ми знамо да има оних који штрче. Па колико њима значи човечанство? Овде је сигнал јасан – сила не почива у човечанству. И сам напредак човечанства заснива се искључиво на дејству надахнутих појединаца који су својим делањем радикално мењали људски свет. Није човечанство уопште еволуирало – оно је умирало у сваком сигналисти! То су они који нису на време поткресани, убијени, спаљени, који су измакли оку великог конзервативног брата, живећи на маргинама друштва и избегавајући непосредан сукоб и разоткривање лажова. Раскринкавање црне магије. Колико је тих професора Воланда који, невидљиви, живе умешани у људски род, али нису као људи? Која је то статистика њих побројала? Људски род је одумро онога часа када се родио – род није ништа. У колико примерака живи г. Хајд?[5] У једном једином примерку, и он не чини никакав род. Он је јединствен. За обичне људе његово дејство је скривено. Али о последицама његовог деловања људи читају на насловним странама. Ко је то, како то он? Човечанство је маса незналица – али оне нису род, оне су накот. Пасивна створења која истина увек изненади, и, углавном, престраши.
Како се сигналиста односи према човечанству, према људском друштву, немилосрдно, благонаклоно, или с презиром? Мора се рећи да сигналиста нема никакав однос према човечанству и то је оно што ће некога можда да заболи, некога коме је стало да га други гледају и да га виде паметног и лепог. Сигналиста је безобзиран према човечанству, али човечанство уопште није његов предмет. Сигналиста зна да не присваја оно што је дух из њега створио – чије су песме, чије су слике, чија су велика инжењерска остварења? Аутор никада неће рећи – то је моје. Али ће се човечанство хвалити тиме као својим. То је учинило њихово дете, то су изданци нашег рода!
Основни проблем за ствараоца увек је однос према друштву, тј. однос друштва према њему – хоће ли друштво прихватити то што ствара? Ова лажна дилема била је смртоносна за многе креативне људе, без обзира на то да ли су се бавили „чистом“ уметношћу или неком другом врстом уметности, изумитељством, иновирањем, итд. Основни механизам који друштво користи против креативног појединца јесте егзистенцијално убиство. Пошто је одлука на ствараоцу, хоће ли наставити са својим напорима упркос свему – испада да он чини самоубиство, а друштво ће лако опрати руке. Тако је и Матија, надахнути вајар, умро од глади, а после ове тужне смрти настао је грабеж око његових дела. Указивати прстом на друштво је указивање на ништа – никакав глас се отуда неће чути, никакво прихватање одговорности.
Шта борбени појединац може да учини осим што убија змаја за себе? – за друге тај змај и даље рига ватру и утерује страх у кости. Сигналиста исијава, али и човечанство мора да учини свој напор, да погледа! Е, тај напор извући из мртве материје раван је чуду.
Оживљавање мртве материје – ово је изазов за сигналисту. Већ је речено да стваралац заправо не обраћа пажњу на друштво нити му је оно предмет деловања. Додир између ствараоца и друштва могућ је само у сфери уметности, у оној сфери у којој је ствараоцу дозвољено да објављује своју активност – у посебним просторима – медијима. За многе људе ући у позориште је као пробити болнички карантин – тамо ће бити заражени и натерани да мисле! Прочитати књигу – која није само празна авантура где се напетост одржава сменом проблемских ситуација које захтевају енергично разрешење – таква књига би га натерала да критички мисли! Прочитати и замислити се над песмом! Бити незадовољан лошом храном и лошом културом – и рећи то гласно! Радити годинама и не добијати плату... Егзистенцијални страх, коме је друго име кукавичлук, јесте област људског друштва, и сигналиста се добро пази те звери на умору.
Већ сам рекао и поновићу: човечанство умире у сигналисти. Стваралац је увек победник. Једини начин да се преживи, да се живот правилно схвати, не као смена природних циклуса који воде природној смрти, већ искорак из тих кругова у вечност. Овај наизгледни нихилизам несхватљив је за непробуђеног човека – и сам језик нам не нуди праву, пристојну реч, већ описну – уснули човек, човек у незнању – лако је друштвеном манипулацијом прогласити креативно ђаволовим делом и натерати застрашену глупу масу на линч. Ствараоцу је свеједно – он може бити припадник друштвене елите, бљештати као светионик, а може бити и скривени геније, мусав и дроњав, заспао на кревету импровизованом од картонских кутија.
Сигналиста однос према друштву налази у прекиду. Декарт је подигао ограду и из даљине посматрао друштвену еволуцију, свој живот у тој изолованој кућици сматрао је провизорним. Још драстичније, давно пре њега, Диоген је живео у бурету, фењером тражио људе и прекоревао краља што му заклања сунце. Никакво поштовање не избија из оваквог понашања. Неформални однос, критички осврт – то је све што ће друштво исцедити из сигналисте. Довољно је његово присуство па да отпочне дејство црне рупе – исте онакве каква обитава у средишту галаксија и усисава све оно што се поносно сагоревајући распада и самодокрајчује. Стваралац не рефлектује светлост, он је исијава. Наука каска за уметничком визијом – посматра ствари у времену, као да је време медијум кроз који се може кретати. Креативност не производи историју, стваралац нема кад да се бави хронологијом – то чине они који пасивно примају израчене сигнале и слажу их у своје оставе чувајући их за црне дане. За песника је црна рупа извор живота, за лаика је она смрт универзума. Смрт нечега што је осуђено на непостојаност, на промену. Лаик жали за животом, па је то тамно срце галаксије асоцирано с мртвачевом јамом.
Али, ствари не стоје тако. Простор у коме престаје „простор“ – а простор је само могућност у којој се постоји начином кретања – набој који избија било где, а не тамо где је прекид регистрован – као црна рупа. Потенцијал црне рупе, ово научници наслућују, али још више од њих писци научне и спекулативне фикције – испољава се, баш тако, било где. Међузвездана путовања – тај сан лаичког човечанства – никада неће бити могућа на законима акције-реакције у систему са дефинисаном количином енергије. Путовање у нови свемир, једино је то могуће – а кретање у старом узалудније је од сизифовског посла. Стварање – увек нови свемир у коме не протиче време, јер увек је нов. Поклоници бога статистике ово не могу да схвате. Они ће кривити, деформисати простор, растезати га као жвакаћу гуму, али неће прихватити да се он може укинути.
Сигнализам у уметности увек отвара ове црне рупе, прекида хронологију језика, а исто се дешава и у односу према друштву. Уметнички поступак је низање створеног, али нова ствар не засењује просто претходну, не гура је у даљу преспективу, књига се чита од било које речи, музика се тако слуша, тело је у акцији свакога тренутка. Уметник ће учинити све да разбије конвенцију, да покаже да каузалност не постоји у постојању – какав апсурд! – за многе је постојање управо то, низање регистрованих радњи, породична стабла, друштвена традиција, историја идеја, гомилање намештаја. Тражи се активни принцип који опстаје у времену, одговорност се преноси на децу и наследнике, људи умиру али њихове визије и даље живе, итд. Има ли опасније филозофије од ове антиинтелигенције?
Једна црна рупа све докида. Она не дозвољава да време победи, не дозвољава да се простор бескрајно шири. И она светлост, која нема масу, понире у звездани понор. Научници трагају за апсолутним празним простором вођени идејом простора без масе – па такав простор је баш тамо где кретања нема, али нажалост, нема ни смелости да се завири у ту истину. Тражи се у другом смеру а фотон је она граница до које се стигло. Граница која се урушава. Има ли чега очајнијег од човечанства које лети на светлости? Неће далеко стићи. На крају сазнатљивог света обитава црна рупа. Јер несхватљиво је људском разуму да на „фотон без масе“ делује сила гравитације. За неке научнике „пета“, стваралачка сила, још увек је велика тајна.
Принцип појављивања, или је можда боље рећи – пројављивања – је принцип кретања у сигналистичком метапростору. Било када и било где, у сваком тренутку, могућ је искорак. Ова егзистенцијална слобода је крај друштва. Тај медијум буке умире у тишини, од тишине. Спектакуларна визија бучног постанка свемира и параноични страх од утихнућа, ентропијске смрти – простор између те две активно претпостављене и супротстављене крајности, максимално истегнут у милијарде година, јесте простор егзистенције друштва, а и тај простор човековог постојања је, сигурности ради, сведен у једну релативистичку наносекунду. Али и ту искрсавају космичке појаве које се не могу објаснити као поникле из опаженог реда. Како објаснити поетички фрагмент: ‘’Све пред провалијом новине’’ [6]? Као смртну пресуду реду и поретку. Какав је то искорак у новину, шта он физички представља? – он је и чулно и егзактно искорак у нови свет. Могу се у рефлексији ствари посматрати у надовезивању, али се не може у њој видети узрок – тело које исијава. Новину није проузрочила жабокречина. Само „мајстори“ дијалектике би овакво нешто могли да докажу…
Елем, уметност је дуговечна а живот кратак… Досегнути вечност за живота, а не оставити то у аманет будућим нараштајима, које ће можда уништити некаква комета или стравична ерупција вулкана – заиста, има ли већег кукавичлука од одустајања од вечности сада? Шта је то што спречава човека да стисне зубе и ослободи се своје проклете смртности? Каквим шоком треба сигналиста да опали своју уснулу сабраћу и усмери их ка несазнатљивом? Има ли, уопште, разлога за забринутост? Мудраци овако кажу – то зависи од Бога. Бог који човека прекине у корачању, Бог који анимира људско тело – али где је онда ту људска слобода? – опет лажна дилема скаче у одбрану глупости!
Истина је. Одлуке не доносимо ми. Оне су у вечности, ми само трљамо очи да бисмо их видели, чистимо уши да бисмо их чули, стресамо прљавштину са себе да бисмо их додирнули. Хоћемо ли пристати на ту истину, то је наша слобода, а тада, када схватимо да је наизглед туђа одлука ипак наша, постаје јасно да избора никада није ни било. Знак је одувек био ту, никуда није бежао, ни иза чега се није крио.
Ратник размишља о својој смрти када ствари постану нејасне. Идеја смрти је једина ствар која кали наш дух.[7]

[1] Знак – није исто што и ознака коју неко ставља на неку ствар, већ представља оглашавање нечег живог, егзистенцијалног.

[2] ''У огледу познатом као 'Максвелов демон' долази до непрекидног кретања чиме је нарушен Други закон термодинамике. Максвелов демон је овде савладао тенденцију која води порасту ентропије.'' У књизи Мирољуба Тодоровића Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003, c. 110.
[3] Carlos Castaneda, The Wheel of Time (Tales of Power), LA Eidolona Press, Los Angeles, California, 1998, p. 136.
[4] Меша Селимовић, Круг, Бигз, Београд, 1983. с. 9.
[5] Mr. Hide (енгл.)– г. Скривени.
[6] М. Тодоровић, Поетика сигнализма, Просвета, Београд, 2003, с. 139.
[7] C. Castaneda, The Wheel of Time (Separate Reality), p. 39.